Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Dugoočekivani Vašingtonski sporazum između Kosova i Srbije ne znači previše ako uporedite ono što je dogovoreno sa onim gde je potpisano. Mnogi bi rekli da ovako bizarno sastavljen dokument i nije iznenađujuć uzevši u obzir stil i motiv onoga koji sedi u Ovalnoj sobi i nekonvencionalan tim koji je ovo pripremio.
Ipak ono što iznenađuje ovde je broj različitih problema koji su uključeni u sporazum a koji nemaju veze sa ekonomijom, niti sa Kosovom i Srbijom. Gledajući čitav proces kako se sprema, ovaj dokument pomalo izgleda kao da gledate epizodu Monti Pajtona – skeč “Tramp na Balkanu” koji traje skoro dve godine, prilično je zanimljiv a onda ulazi Džon Kliz sa dokumentom od 15 tačaka i kaže: “A sad nešto potpuno drugačije!”
Lako je odbaciti sve ovo kao previše buke ni oko čega, ali sporazum jeste malo začinio sve – bez obzira da li na dobar ili loš način.
Suština dokumenta i predstave koju je izvela Ovalna soba ukazuju o čemu se ovde stvarno radi. Pre svega u pitanju je da Tramp, kao majstorski trgovac i rijaliti TV predsednik ubira lake poene da bi ih predstavio kao spoljnopolitičke uspehe na način na koji to odgovara kampanji dva paralelna narativa. Prvo je imidž Trampa koji rešava američke “večite ratove” i gradi kontrast prema Bajdenu, sa nadom da će privući izolacionističku levicu koja mrzi ulogu Amerike kao svetskog policajca. Drugo, u pitanju je i pobeda za Izrael, jer preseljenje ambasade u Jerusalim je učinjeno da bi se odobrovoljila evangelistička baza (na bizaran način, izraelsko priznanje Kosova se prodaje kao pobeda za prvog!).
Motivi naravno nikada nisu samo izborni ili lični – Grenel je takođe hteo da postigne pogodak jer se ovo ne zadržava u glavnim vestima duže od sat. Prethodne dve godine, “Trampov proces” se takođe vrteo oko Vučićeve nade i pokušaja da uspostavi čvršće veze sa SAD. Suočavajući se sa administracijom koja je prijemčivija za Srbiju, Vučićev izbor (u koji mnogi i dalje sumnjaju) je da je on spreman da smanji veze sa Rusijom u zamenu za pomoć SAD u pritiskanju Kosova na kompromis.
Kao rezultat, Kosovo pokušava da odbrani svoju poziciju u odnosu na svog najvažnijeg saveznika, sa minimumom nade da makar spreči katastrofu koju je mogla da izazove ova nekonvencionalna administracija – nakon što su dve vlade pale tokom Trampovog mandata. U najboljem slučaju Kosovo se trudilo da iskoristi ovu napornu administraciju i podržavajuće elemente unutar nje da pritisne EU da ubrza vađenje Kosova iz međunarodnog limba u kome se nalazi.
Ironija u svemu ovome je da obe strane sada mogu ironično da tvrde da su nešto uspele – Vučić je uspeo da poboljša odnose sa SAD, Kosovo je izbeglo katastrofu i konsolidovalo svoje veze sa Trampovom administracijom i dobilo važno međunarodno priznanje, oba bez pravljenja značajnijih ustupaka.
Ipak u ovoj trci da se Trampova administracija privuče na svoju stranu u njihovom sukobu (i izbegavanje EU u procesu), obe zemlje su u konačnici morale da plate za Trampovu pažnju. Kako su ušli u Belu Kuću, postali su ranjivi u odnosu na transakcionu prirodu njegovog donošenja odluka. Predsednik SAD gleda na svet kao na mesto koje previše dugo zloupotrebljava Ameriku, tako da svako ko tvrdi da je prijatelj mora da bude na liniji njegovog realističnog i merkantilističkog pogleda na svet. Stoga je na kraju dokument ispao manje od sporazuma kojim se stvara nekakva nova obavezujuća veza između Kosova i Srbije – posebno nakon novembra, kada ovo možda više uopšte ne bude važno – a više upodobljavanje obe države u okvire Trampove spoljne politike.
Dok je najviše materijala unutar sporazuma koji se tiče Kosova i Srbije tako zamagljeno do mere da može da bude ignorisano – posebno ako se promeni administracija – sporazum je ipak uspeo da izazove neke geopolitičke potrese. Srbija se efektivno obavezala na stvari koje će je uvesti u probleme sa širokim dijapazonom saveznika, poput Kine, Rusije, arapskog sveta, Šiita na Bliskom istoriju i EU – samo treba spomenuti neke javne izraze tenzija sa Kremljom nakon sporazuma. Kosovo sa druge strane je bilo zvanično opomenuto od strane EU i Turske, oko ambasade u Jerusalimu.
Iako je Kosovo efektivno postiglo jedinu vidljivu pobedu u Vašingtonu – priznanje od strane Izraela – Vučić je uspeo da postigne još veću ličnu izbegavši priznanje i vraćajući se u dijalog pod okriljem EU, gde ima veću težinu. Srbija je daleko od trenutka kada će moći da pristupi EU i stoga se suoči sa priznanjem (dok je Kosovo u limbu zbog zemalja koje ga ne priznaju). Moj lični utisak je da će vreme za sporazum u procesu pod pokroviteljstvom EU trajati još oko dva tri meseca, nakon čega se čitav proces vraća u neobeleženu i beskrajnu teritoriju.
Jedan od prethodnih pokušaja normalizacije – Forum Alpbach 2018
Bez jačeg pritiska iz Berlina ili Pariza, Vučić će se sada truditi da odugovlači što više može dok igra igre sa Zapadom, pre svega jer je svestan da je Kosovo u stanju političke nestabilnosti i krize koja će nastupiti sa novim biranjem predsednika. On je takođe svestan da je Kosovo ne može da pristane na bilo koji kompromis kakav Srbija i EU očekuju u zamenu čak i za indirektno priznanje, kao i povećano neprijateljstvo svake post-izborne vlade Kosova prema dijalogu.
Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Ovaj scenario će ostati glavno nasleđe transatlantske podele i zapadnog udovoljavanja Vučiću, jer mu dozvoljava da približi Srbiju Zapadu pod svojim uslovima. Oni u Evropi kojima je zanimljivo da se šale sa pokušajima Trampove administracije da podigne ovo zanemareno pitanje na viši nivo treba da budu svesni da je lopta sada u njihovim rukama da dokažu da nisu još smešniji sa svojim deceniju dugim pristupom divljenja problemu.
Agon Maliqi je suosnivač prijateljskog portala Sbunker.
Tekst je dostupan i na engleskom jeziku i deo je zajedničkog projekta razmene sa portalom sbunker.net iz Prištine.
Pročitajte i verziju na albanskom jeziku na sajtu Sbunkera.
Podeli sa prijateljima
