Drugi faktor koji ima veliki uticaj na stepen kriminala povezan je sa siromaštvom. O ovome smo govorili u trećem delu serijala. Ako su svi jednako siromašni ili jednako bogati, stepen kriminala bio bio znatno niži. Ako postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, određena grupa ljudi će se osetiti kao da je igra nepoštena i preuzeće stvar u svoje ruke da to promeni. Ne biste se začudili ako biste saznali da je ta grupa sačinjena mahom od mlađih muškaraca. To je jedan od razloga zašto je broj zatvorenika u SAD-u toliko visok. U Holandiji, svega 0,06% stanovništva je u zatvoru. U Srbiji ovaj broj iznosi 0,15%, što je skoro tri puta više. U SAD-u je 0,7% populacije u zatvoru. To je sto puta više zatvorenika nego u Holandiji. Nije slučajnost što je SAD takođe zemlja sa jednom od najviših prosečnih stopa siromaštva. Razlika između siromašnih i bogatih je ogromna.
Danas ćemo govoriti o zatvorskim sistemima.
Posle devet zaokruženih epizoda, danas ulazimo u veliko finale. Ovo je trenutak kada se svi delići uklapaju, kada se čvor steže. U osmom delu govorili smo o slobodnoj volji; kako postoje samo dva faktora koja utiču na naš život: ljudi oko nas i naši geni; kakvi smo rođeni; naša ličnost. Ni na jedan od ovih faktora ne možemo uticati. U Americi je 2016. godine sprovedeno istraživanje da se ustanovi kako bi biološke karakteristike optuženog za zločin uticale na stav porote. Okupljeno je 640 volontera kojima bi bila predstavljena priča, dajući im svaki put drugačije informacije. Istraživanje je pokazalo da bi porota dala blažu kaznu ukoliko je zločin blaži ili u koliko je u pitanju mlađi prestupnik. Sve ostale okolnosti, poput impulsivnosti optuženog, ne bi uticale na promenu kazne. Dakle, čak i kada je zločin motivisan nečijim genetskim predispozicijama, mi kao društvo ne mislimo da bi to trebalo da počinioca oslobodi odgovornosti.
U grani psihologije koja izučava statistiku, koja se zove psihometrija, utvrđeno je da tipovi ličnosti kod ljudi mogu da se mere uz pomoć „velike petorke“. To se odnosi na pet grupa ponašanja koja mogu da ugrubo objasne tip ličnosti. Tih pet crta su: sposobnost slaganja, svesnost, otvorenost, ekstrovertnost i neurotičnost. Ovih pet kategorija je definisano uz pomoć korelacije između reči i emocija u jeziku. Na primer: postoji veza između sledećih situacija: biti onaj koji započinje razgovor, uživanje u odlasku na žurke i boravku među ljudima. Sve ove crte su grupisane kao ekstrovertnost. Postoje i opisi koji nemaju dodirnih tačaka ili koji se ni u čemu ne preklapaju, poput besa i sreće. Nakon što smo grupisali sve reči zajedno, preostaje nam samo pet velikih kategorija kojima one pripadaju.
Na kraju, sve se zasniva na jeziku, a reči se ne ponašaju isto kao osećanja. Ako ja kažem da sam besan, svi znamo kakav je osećaj, svi znamo kako to izgleda, svi znamo kako se tada ponašamo, znamo da je to negativno, da to nije isto kao osećaj sreće, pa ipak je skoro nemoguće opisati ovo stanje objektivno. Sada, pretpostavimo da je naš jezik dovoljan da objasni emocije i utiske, i može se dakle koristiti za statistička istraživanja. Kada jednom definišemo pet velikih grupa, možemo uvideti njihovu povezanost sa ponašanjem. Na primer: postoji li povezanost između političke opredeljenosti i ličnosti? Ispostavlja se da ima. Otvorenost je najvažniji indikator za našu političku obojenost. Vaša ličnost takođe ima uticaja na vaše zdravlje, platu, verovatnoću da završite u zatvoru i na kvalitet vaših međuljudskih odnosa.
Pre nekog vremena sam radio test ličnosti, i kada se moja žena vratila sa posla, bila je voljna da ga i ona uradi. Nakon što je uradila test i malo više istražila, otkrila je da je naš odnos vrlo krhak, jer je ona bila veoma pomirljiva, dok sam ja potpuno drugi ekstrem. Prirodno, nisam se složio sa njom, dok se ona odmah složila sa tim.
Statistički, žene su mnogo pomirljivije od muškaraca. Razlika između nasumično odabranog muškarca i žene je od 60% do 40%. Biti pomirljiv znači biti ljubazan i osetljiv na osećanja drugih. Biološka prednost se krije u brizi o bebama. Bebe ne snose sopstvenu odgovornost. Ako beba plače jer je gladna, ne započinjete razgovor da predložite detetu da treba da se smiri dok ne stignemo kući, za sat vremena. Ako dete zaplače, zahteva trenutnu reakciju. Bivanje nepomirljivim uopšte ne pomaže bebi, ja bih znao, ja sam veoma nepomirljiv, i moja empatija prema detetu koje vrišti na veoma ograničenom prostoru kao što je avion, jednaka je nuli. Ne radi se o tome da ja bebi zameram što plače, zapravo u potpunosti razumem situaciju. Beba nikada ranije nije iskusila letenje avionom, nema pojma šta se dešava i naravno da će plakati. U isto vreme, ne volim da se nađem u situaciji gde ne mogu da na miru čitam knjigu. Predložio bih dobro zvučno izolovanu prostoriju za infante i njihove roditelje. To ne mora biti užasno mesto, neka bude opremljeno za boravak beba, sa klovnovima i mekanim igračkama, dugama i svim ostalim.
Koje su, dakle, crte ličnosti koje čine „veliku petorku“, a koje vas mogu odvesti u zatvor? Ukratko, to je ekstremno visok stepen nepomirljivosti. Neki ljudi su bezobzirni, oni neće promeniti svoj stav nimalo zbog ljudi koji im stoje na putu. Oni su nestrpljivi, ne opraštaju i skloni su nasilju.
Dugo sam se pitao zašto 90% zatvorenika čine muškarci. Šta dovraga nije u redu sa nama? Ako razlika u pomirljivosti između muškaraca i žena može biti između 60% i 40%, kako je moguće da je odnos muškaraca i žena u zatvorima 90% prema 10%? Problem je bio u tome što nisam znao koliko je jedan zatvorenik u proseku nepomirljiv. Oni su toliko nepomirljivi, da sam ja u poređenju sa njima neprimetan. Oni čine oko 2% najmanje pomirljivih ljudi u svetu.
Da su statistički podaci o pomirljivosti prikazani grafički, kriva bi imala oblik zvona. Većina ljudi se nalazi negde u sredini, a svega nekolicina spada u neku od krajnosti, bivajući ili krajnje pomirljivi ili krajnje nepomirljivi. Ako napravimo još jedan grafik za žene, morali biste da centar pomerite malo udesno. Ljudi u zatvorima ipak nisu prosečni, uopšte. Oni bi zauzimali najudaljenije delove grafikona. Zbog ovo blagog nepoklapanja među polovima, stvari su potpuno drugačije na krajnjim marginama. U krajnjem levom uglu koji predstavlja 2% najmanje pomirljivih ljudi, nalazili bi se skoro samo muškarci. To je jedna od stvari koje novine stalno predstavljaju pogrešno. Oni posmatraju malu grupu ljudi koji se nalaze u krajnjim granicama i porede ih sa prosekom. Ovo bi bilo dobro znati, ukoliko se ikada zateknete u razgovoru gde se manjine oslovljavaju kao „svi kriminalci“.
Drugi faktor koji ima veliki uticaj na stepen kriminala povezan je sa siromaštvom. O ovome smo govorili u trećem delu ovog serijala. Ako su svi jednako siromašni ili jednako bogati, stepen kriminala bio bi znatno niži. Ako postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, određena grupa ljudi će se osetiti kao da je igra nepoštena i preuzeće stvar u svoje ruke da to promeni. Ne biste se začudili ako biste saznali da je ta grupa sačinjena mahom od mlađih muškaraca. To je jedan od razloga zašto je broj zatvorenika u SAD-u toliko visok. U Holandiji, svega 0,06% stanovništva je u zatvoru. U Srbiji ovaj broj iznosi 0,15%, što je skoro tri puta više. U SAD-u je 0,7% populacije u zatvoru. To je sto puta više zatvorenika nego u Holandiji. Nije slučajnost što je SAD takođe zemlja sa jednom od najviših prosečnih stopa siromaštva. Razlika između siromašnih i bogatih je ogromna.
Naše gusto tkanje je optimizovano za opstanak. U drugom delu govorili smo o oprečnim interesima naše biologije i društva. Stvoreni smo tako da se mnogo razlikujemo jedni od drugih, da se prilagođavamo novim opasnostima, ali tim karakteristikama nije mesto u mirnodopskom društvu. U ratnim vremenima, naša biološke razlike se otkrivaju same. Tokom 1992, vojska bosanskih Srba je uspostavila opsadu Sarajeva koja je trajala četiri godine. Rana odbrana je bila učvršćena uz pomoć nekoliko kriminalaca: Juke, Ćele, Cace. Svako od njih je bivši osuđenik i predvodnik kriminalne grupe. Njihova uloga u ranom periodu opsade bila je ključna i prepoznata od strane policije i vojske kojima je bila poverena odbrana grada. Nagrađeni su zvaničnim pozicijama u vojsci, a stanovnici Sarajeva smatrali su ih herojima. To ipak nije potrajalo. Koristeći pozicije moći, sami sebe su dobro nagradili, dok je stanovništvo gladovalo. Caco je preuzeo na sebe da odabere dobrovoljce koji će kopati tunele da zaobiđu bosanske Srbe u opsadi. Tokom perioda opsade, svima je bilo naređeno da nastave sa svojim poslovima. Ako u ratnom periodu nisi imao posao od značaja za rat, poput pisca ili umetnika, kopao si. Valuta je zamenjena cigaretama i ljudi bi se upuštali u ozbiljne rizike kako bi do njih došli. Trčali bi ispred nišana snajpera, preko ulice gde je srpska opsada imala pregledan teren za nišan i koristila je priliku da upuca svakoga ko je tuda prolazio. Možemo to nazvati alejom, ali je to zapravo bio bulevar sa šest saobraćajnih traka. Pretpostavljam da „snajperski bulevar“ nije zvučalo tako dobro. Caco je započeo okupljanje srpskog stanovništva u Sarajevu i rezao im vratove, a tela bacao u masovne grobnice. Svedoci su govorili da su svi znali šta se dešavalo, ali da se niko nije usudio da učinili bilo šta da to spreči. Te 1993. godine, policija više nije mogla da mirno stoji sa strane i preuzela je stvar u svoje ruke. Posle krvave borbe u kojoj su mnogi policajci i civili izgubili život, Caco je bio mrtav. Svi drugi kriminalci poginuli su nekom nasilnom smrću nedugo posle rata.
To je jedna od složenosti života. Stvoreni smo za opstanak u ekstremno opasnim situacijama. Neki ljudi su veoma efikasni u vreme rata. Istovremeno, u mirnom okruženju su prevaziđeni ili još gore, monstruozni su. To je kao priča o zločinu i kazni koju je napisao Dostojevski. To je priča heroja koji se bori sa siromaštvom. Njegova porodica se bori svim snagama da ga izdržava. Nakon što i poslednje stvari koje ima preda u zalagaonicu, smišlja plan kako da ubije staricu kojoj ta radnja pripada. Strašna žena, po svim stavkama. Kada natera sebe da počini zločin, otkriva da više nije isti kao što je bio.
Dostojevski nije bio simpatizer demokratije ili zapadne kulture. Ponosio se svojim slovenskim korenima i prezirao je Osmanlije zbog njihovog nametanja pravoslavnom hrišćanstvu. Sigurno bi voleo da vidi pobedu nad Osmanlijama i ujedinjenje Slovena na Balkanu.
Opet, on je takođe pisao da se stepen civilizovanosti jednog društva ogleda u zatvorima. Hoćete neke primere? U Holandiji zatvorenici imaju ključeve sopstvenih ćelija. U Japanu imaju zatvore specijalizovane za stare ljude, sa kašastom hranom i naslonima za ruke. Ipak, čini se da je Norveška ubedljivo pobedila. U njihovim zatvorima sa visokim stepenom bezbednosti, postoji prostor za druženje gde zatvorenici i čuvari jedu zajedno. Svaka osoba može da uredi svoju ćeliju kako želi. Mogu da se bave sportom ili da se obrazuju ukoliko to žele, a posle izlaska iz zatvora, pruža im se pomoć pri nalaženju posla. Zatvor Bostoj redefiniše ideju o tome kakav zatvor treba da bude. To je ostrvo na dva sata vožnje od Osla. Ostrvo nema zidine ni osmatračnice. Na kraju dana ukoliko žele, zatvorenici mogu da plivaju. Tokom noći radi samo pet čuvara. Zatvorenici imaju osamnaest dana godišnje kada mogu da odu na odmor, van ostrva. Efekat je neverovatan, sa samo 16% zatvorenika povratnika koji ponove delo nakon odslužene kazne. U poređenju sa evropskih 70%, to je neverovatan napredak. Ne mogu a da se ne zapitam kako bi Dostojevski uporedio godine koje je proveo u zatvorskom kampu u Sibiru zato što je čitao knjige koje su se nalazile na spisku zabranjenih. „Druga polovina čovekovog života sastoji se od navika koje je stekao u prvoj polovini.“
Pročitajte i prethodni post – Automatizacija – Preuzimaju li mašine svet?.
Možete slušati i audio verziju Gole istine na engleskom jeziku:
Podeli sa prijateljima