Faruk Šehić, bosanskohercegovački književnik
Bio sam zapanjen, zatečen i neprijatno iznenađen, ‘kvalitetom i kvantitetom’ izljeva velikosrpskog nacionalizma, brojnošću ljudi koji su spremni da stanu iza takve političke opcije. Čak su i kolege sa kojima sam bio, a iz Crne Gore su, bile začuđene tom brojnošću, nisu tako nešto očekivale. Da postoji toliko građana Crne Gore koji baštine viziju utapanja Crne Gore u viziju velike Srbije. Najgori četnici nisu u Bosni i Hercegovini – uverio sam se u Crnoj Gori.
Faruk Šehić je poznati prozni stvaralac i poeta, čitani i prevođeni književnik, jednako nepoželjan i kao hroničar i neprijatni svedok nepoželjnih scena, posrnuća društva, ljudi, duha, čovečnosti, pre svega. Svedok je da postoje ljudi koje patnja nije učinila boljim i svesnijim tuđe teške muke Šehić je na momente pesimističan do nove vrste kolektivnog bola, u svakom slučaju, optimista je koji stalno, poseže za novom energijom i gotovo je redovito pronalazi u nekim njemu znanim izvorima. Otvoreno će kazati i zapisati na koji ga način progoni to što gleda; zašto je uvek na strani slabijih, ljudi koji često protiv sebe imaju nekadašnje žrtve koje zaboravljaju na elementarnu ljudskost. Biti na strani slabijih, u isto vreme znajući da i oni od žrtve mogu postati krvnici, suštinski se odrediti – kazaće da se oslanja na stav Danila Kiša – prema totalitarnim sistemima, ali i, dodaće, genocidu u Srebrenici – neke su od postavki na kojima počiva društveni, ali i umetnički angažman sagovornika Remarkera.
Razgovaramo u hladu terase kultne sarajevske knjižare Bybook; dan kao stvoren za ćeif, ali i za lakše podnošenje onih koji ga obično pokvare. U razgovor o književnosti uplešće se i politika, ili, budimo iskreni, može se reći i obrnutim redosledom. Ali, stvarno počesmo o književnosti, o italijansko-šehićevskom produktu “Ritorno alla natura”, u kojem su Farukove pesme iz zbirki Hit Depo, Transsarajevo i Moje rijeke, novom autorskom čitanju i redosledu, ne nekoj vrsti kompilacije, nego novoj knjizi, nagrađenoj prošle godine u Italiji ( Premio Letterario Camaiore-Francesco Belluomini Premio Internazionale 2019).
Ali, stvari krenuše ka balkanskim sukobima, crnogorskim izborima, ka Cetinju, na kojem je Šehić proveo izbore i postizborne dane. Neće sakriti razočaranje, čak i gnušanje.
“Bio sam jednostavno zatečen, neprijatno iznenađen, ‘kvalitetom i kvantitetom’ izljeva velikosrpskog nacionalizma, brojnošću ljudi koji su spremni da stanu iza takve političke opcije. Čak su i kolege sa kojima sam bio, a iz Crne Gore su, bile začuđene tom brojnošću, nisu tako nešto očekivale. Da postoji toliko građana Crne Gore koji baštine viziju utapanja Crne Gore u viziju velike Srbije. Uslovni pobednici govorili su najgrubljim jezikom; to bih definisao ovako, mislio sam da su kod nas četnici najgori, međutim, prevario sam se”, kaže Faruk Šehić.
Gledali ste, po svemu sudeći, novi “rat uživo”?
Video sam polarizaciju društva u toj postizbornoj noći, to što citatom nazivate “rat uživo”, kad sam se vratio, utisci su me držali, “primio” sam se kao da sam otamo. Iako sam gost, ali idem stalno tamo, imam ljude koji su mi dragi, pozivaju me, navijao sam, priznajem za jednu stranu, evropsku umesto velikosrpske Crne Gore. A inače mislim da u ratu postoji samo jedna strana. Kroz rat u Bosni sam naučio da ne postoje zaraćene strane. Kad kažeš “zaraćene strane” to je kao da radiš za poziciju moći, za onoga ko tlači nekoga. U ratu ima samo jedna strana, jača – što ne amnestira slabiju od toga da i ona može činiti zločine. Ne idealiziram, ali kad dođu stranci, pa kažu zaraćene strane, to je kao da smo mi u ringu, pa se tučemo, ista oprema, ista kilaža. Ali, nemamo. Bio sam na strani slabijeg, imam osećaj da treba da budem na strani slabijeg. A drugi je razlog geopolitički, da sam političar, ja bih pravio savez sa nekim političkim opcijama, državama koje su najbliže opciji udruživanja protiv najveće opasnosti ovde. A to je velikosrpski nacionalizam, projekat koji nije vojno poražen u Bosni, u Hrvatskoj jeste, na Kosovu je, znamo, bila intervencija. I nakon faze mirovanja, on ponovo, ovoga puta u Crnoj Gori, pokazuje zube. Oživio je iz mrtvih, ili se nama činilo da se primirio. Mada, u BiH, u političkom govoru Milorada Dodika on je svakog dana na dnevnom redu. To je, pak, nešto na šta smo mi navikli.
U noći nakon završenih izbora, kada sam u Crnoj Gori video likove koje nisam znao, shvatio sam, ponavljam, da su četnici u BiH vrlo blagi.
Upoznavali ste tamošnju vrstu raspojasanog ekstremizma?
Neki ljudi, recimo, Marko Milačić, imaju mesijanske komplekse. Kad ga slušam i gledam, mislim da stvarno veruje u to što govori. Vidio sam to isijavanje. Dritan Abazović se našao tamo gdje mu nije mesto, a bio je, blago rečeno, euforičan. Potpuna euforija, puno se spominjao bog, imao sam osjećaj kao da su vjerski izbori.
Ranko Krivokapić je govorio da je pobijedio sam bog, a Marko Milačić da je pobedio Sveti Vasilije Ostroški. Dritan je, zejedno sa grupom ljudi iz pobedničkog tabora ličio na latinoameričke ljevičare, kao da su svrgnuli nekog koji je bio pre Čea, neka nova kubanska revolucija.
Nova knjiga pesama kažete o knjizi prevedenoj na italijanski, iako su u njoj stare pesme. Šta novo donosi?
Reč je o novom konceptu, ređao sam, pravio skice. Jedno je znati pisati pjesme, drugo je pričati o njima, predstaviti ih. Promišljao sam ih, to bi bila, otprilike, tri ciklusa, hronološki, rat, one koje se odnose na period prije i poslije rata. Pokušavao sam da napravim neki miks, da ta poezija zvuči i kao proza.
Je li poezija nekakav interegnum između teških tema i prozne forme po kojoj ste najpriznatiji?
Mogu se i u poeziji realizovati teške teme. A postoje uzusi, nekakva strogoća, manji prostor, bez obzira na to koliko je stih raširen. Pa misao, trebalo bi da ima neko jedinstvo, da teče. Da ima koheziju. Volim poeziju, deluje kontradiktorno, što svega toga naizgled nema, a zapravo itekako ima.
Nalaže disciplinu?
Da, pogotovu u strogim formalnim pjesmama. Ja se divim ljudima koji pišu sonete, kao što se divim i džez muzici – iako to ne mora biti kompatibilno i nije, soneti bi bili klasična muzika.
Kako sam više pisao prozu, gubio sam sponu sa svojom izvornom poezijom, rečenica mi je postala alat. Mogu setovati um, da mislim iz druge pozicije, ali je on setovan na prozu. Na novinske tekstove, koji jesu drugi odeljak, ali su isto proza. Poezija jeste, kao ste rekli, period između, in between, prostor za pauzu, intermeco.
Atmosfera u Vašim pesmama, iz doživljaja čitaoca je ovo pitanje, gotovo je identična kao ona u prozi, slična je i tematika. Možda biste to mogli da nam približite, zašto nešto zahteva drugačiju formu? Kako se u to uklapa vaš science fiction roman u nastajanju?
Stoji to o čemu govorite, dodao bih da se svaka knjiga razvija, da predstavlja iskorak, je l? Može da ima sličan tonus, tematski je to, ali je svaka knjiga kao neko presvlačenje, kao zmija kad skida kožu. Samo ne znam da li uvijek ta zmija postaje nova, da li izgleda drukčije, svježije. Ovo što sad pišem je sasvim drukčije, iako će mnogi naći neke slične koordinate sa onim što sam dosad radio. Podseća na one kineske posude koje izlaze jedna iz druge.
Reč je o prelasku u fikciju koju sam već imao u zbirci Priče sa satnim mehanizmom, u izmišljaje, nešto što bi trebalo da ode od ovog našeg balkanskog pakla, ali da ne ode predaleko. Pa da ne možeš imati asocijacije na nešto što je bilo.
Pišem science fiction fantasy, ali je to i realizam. Kad čitaš tačno možeš da znaš ko bi bilo neko dete iz tog drugog sveta; i na toj planeti je bio genocid. I postavlja se pitanje zašto; pa je tu neki mutant…itd. Zanima me izmišljaj, fikcija koja nije sama sebi svrha. Mene fikcija ne zanima žanrovski, ja ne znam to pisati. Ne mogu toliko robovati žanrovskim uzusima.
Veliki svjetski SF pisci, kao Ursula Legvin, Bredberi, Zamjatin, gledaju na nas kao na mejnstrim, dok su oni andergraund. Oni su prešli žanrovske granice. Kad čitaš, recimo, Piknik pored puta, prema kojem je Tarkovski snimio legendarnog Stalkera, vidiš pravila kako se to pripovijeda. Ne moram ti ja objašnjavati sve što se dešava, sva bića, jer u SF se pripovijeda kao da je to sasvim logično. Ne moram ti ja objašnjavati svako biće, to mogu biti sitne dekoracije. U Levoj ruci tame (The Left Hand of Darkness) Ursule Legvin ona priča kao da ti znaš da postoji tamo neka planeta…
Radim, eto, to, ali i ovo drugo, ipak sam ja iz nekog realizma, iz njega sam izniko.
Stičete li utisak da je bosanskohercegovačka književnost doživela izuzetne i brojne uspehe?
To se već dugo valjalo, reč je o tome da je po nagradama, po prevodima ostvaren veliki proboj, ali smo i dalje reprezentacija dobrih pojedininaca; ona bi bila u “A” Ligi nacija, ti pojedinci igraju u Realu, ne znam, Juventusu, ali nemamo infrastrukturu, stadione, selektora.
Nama je problem to što nismo nacionalna država. Pritom, ne mislim ništa loše, ali nemamo nikog ko brine o kulturi. Stoga dosadašnji uspesi su pojedinačni.
Vaše su kolumne uvek ozbiljne optužbe, u njimase često mogu pronaći in vivo seciranje društva i ozbiljne optužbe koje je u Sarajevu teško izreći i još teže čuti. Poput one da rat ljude ovde nije učinio plemenitijim, boljim, naprotiv, da su prema migrantima zli?
Nama je i obaveza da seciramo tu dnevnopolitičku stvarnost, svakodnevnicu. Ali, to je i moja želja, iako sam svjestan toga da ne mogu ništa promenit, ali, baveći se duži niz godina tim poslom, shvataš da nove generacije, novi ljudi, ne znaju ono što smo mi znali pre dvadeset godina. Neke stvari se moraju ponavljati, nekad se umorim (ne znam kako vi, ali, ja se umorim od tog pisanja), vidim da se sve ponavlja, sebi si zamor, jer stalno pišeš o istom. Ali, pošto postoje te nove generacije, ako ništa – zbog njih. Ipak, postoje neki mladi misleći ljudi koji to čitaju, koji smatraju da to što mi pišemo je relevantno, bitno. Ti i ne znaš da možeš nekog da odrediš na neki način, da mu otvoriš oči.
O brojnim pojavama govorite kao o fašizmu. Pogotovu kada je reč o odnosu prema migrantima? Zar se ne bojite da će ta reč u neku ruku biti prononsirana, ili bez očekivane težine?
Da bi nekog probudio i pobunio moraš koristit’ teške, velike riječi. A u nekom smislu, to o čemu pišem i jeste fašizam. Jer, kad pogledaš okolo vidiš raširenu mržnju. Čovjek koji je domaći, privilegovan, bijel, mrzi neke ljude samo zato što su siromašni, neprivilegovani. Mrzi ih zbog toga što imaju drugačiju put, običaje, kulturu. I smatra da je bolji od njih. Misli da su svi oni kriminalci, ubice, teroristi, da hoće da siluju njegovu ženu, da otimaju njegovoj djeci mobitele – a da smo mi super. To je odmah pozicija u kojoj su oni podbića, a mi nadbiće. To je rasizam, segregacija, ksenofobija, šovinizam. A fašizam je neki krov. I onda je to to.
Nije reč, dakle, o fašizmu doktrinarnog tipa, nego o uočavanju pojavnih oblika?
Reč je o načinu kanalisanja mržnje, frustracije koju mi imamo ovde našim životom. Onda su ti jadni ljudi u pokretu, lakmus-papir za testove, da se vidi kakvi smo mi ljudi. Naravno, ja kad pišem tekstove, uvjek pišem najcrnje. Znaš kako se to radi, to je kritika. Naravno da u stvarnosti postoji možda i polovina ljudi koja im pomaže, ne znam koji je to procenat. Ali mene užasava veliki broj ljudi koji ih mrze, ja sam mislio da je manji.
I, kad kritikuješ, ljudi koji migrantima pomažu pomisle da ti kritikuješ njih. Ne, mene ovi zanimaju, ja napadam ove što su zli. Jer, smatram da sam na strani ovih što su ugroženi. Valjda je to normalno, ne moraju svi da im pomažu, ali, ako mu ne pomažeš, pa nemoj mu ni odmagati.
Prvi tekstovi o tome bili su objavljeni pod naslovom Svi smo mi fašisti, a sada sam to digao na viši nivo: Svi smo mi četnici. Jer, to je najveća uvrijeda ovdije. Hoću da još više iznerviram ljude, zato što su prihvatili da je ta mržnja normalna. Pa, nemoj ga pljuvati, vređati, nemoj pričati o njemu da je ‘vakav, ‘nakav, nemoj ga dehumanizirati. Demonizacija i dehumanizacija su uvod u zločine. Znam jer sam jedan takav slučaj dehumanizacije istraživao, reč je o doktoru Željku Sikori, ginekologu. On je prije rata, u Prijedoru, u listu Kozarski vjesnik, Radio Prijedoru, beogradskoj Politici ekspres, sa još dvojicom kolega, sistematski targetiran. Nazivan je dokorom – monstrumom, što je značilo asocijaciju na dr Mengelea.
Naravno da je ubijen u Keratermu, nakon višednevnog mučenja, a mučio ga je njegov školski drug. A tadašnja država SR Jugoslavija navela je njegovo ime, kao i kolega Muslimana, kao imena ljudi koji su sistematski radili sterilizaciju Srpkinja i novorođenčadi, kako bi smanjili srpsku populaciju. I kako su liječili ljude pogrešnim lijekovima. Nisu preživeli.
Možda je ovo digresija, ali, ako se bavimo ovim temama, uvijek moramo imati nacizam kao negativni reper. Da bismo vidjeli dokle je stigla ta plima krvi.
Dolaze li teške reči, ove o kojima ste govorili, do ljudi?
Dolaze. Jer se ljudi vrijeđaju. Tangira ih. Jer, da ih ne tangira, ne bi obraćali pažnju, ne bi ih zanimalo. Ovako, oni osjećaju dubinski, da nisu u pravu, zato i reaguju.
Podeli sa prijateljima