Srbija je sve nevinija

Politika

O vladajućoj opskurnosti


Foto: Bošnjaci dobri ljudi dobre zemlje Bosne (Flickr)

V. R. je otišla samo pola koraka napred, te je treba posmatrati kao morbidnu vizionarku, ili tek izvršiteljku, budući da sve što je činila i čini ima državnu zaštitu i, štaviše, ne nailazi na većinski otpor iole normalnih ljudi. Pokušaji suprotstavljanja znače rizik za nevladine organizacije i nezavisne individualce, jer oni postaju žrtve pokaznih vežbi fašizma, pretnji (zasad) ogoljenim nasiljem koje je logičan nastavak diskvalifikacija u režimskim medijima.

Ne, nije greška vlasti u koracima, Vjerica Radeta je odabrana da malo brže iskorači; njena čudovišna domišljatost, iskazana povodom smrti Hatidže Mehmedović, predsednice Udruženja Majke Srebrenice ("Čitam umrla Hatidža Mehmedović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti? Muž ili sinovi?") nije iskakanje, već sistem vladavine Aleksandra Vučića i ostalih oligarha koji misle i postupaju upravo na tim proklinjuće-psovačkim frekvencijama, na anticivilizacijskoj bahatosti i nasilju. Utoliko tvit potpredsednice Narodne skupštine Srbije može da se tumači kao najava svega tragičnog što sledi; njegova je upotrebna vrednost u prikrivanju opasnijih nepočinstava, kao kost je bačen javnosti zarad demonstracije moći i opšteprihvaćene samoproklamovane nevinosti.
Hatidži Mehmedović ubijeni su 1995. dva sina i muž, u genocidu, a Srbija, dikcijom presude Međunarodnog suda pravde, nije preduzela sve da taj genocid spreči. I ne sprečava nikog da se nad tim činjenicama iživljava.

Izazovi biologije

Da li će to mahnitanje dobiti pravo građanstva retorsko je pitanje u državi koja ciljano oteže suđenje optuženima za zločin u Kravicama (jul 1995, srebrenički genocid), koja je odbila da izruči Haškom tribunalu autorku, optuženu za potkupljivanje i podmićivanje svedoka u procesu protiv Vojislava Šešelja. U državi koja negira genocid u kojem je učestvovala, u sigurnoj kući za osuđene, ali i za neosuđujuće zlikovce. Država se oslanja na biološke procese, zaključak je Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine; umiru svedoci, žrtve, počinioci, vreme prolazi pored korumpiranog i ustravljenog pravosuđa (poštenje u sudovima, a ima ga, tek je incident za pamćenje), Srbija je sve nevinija, čistija, te sreće.

V.R. je, dakle, otišla samo pola koraka napred, te je treba posmatrati kao morbidnu vizionarku, ili tek izvršiteljku, budući da sve što je činila i čini ima državnu zaštitu i, štaviše, ne nailazi na većinski otpor iole normalnih ljudi. Pokušaji suprotstavljanja znače rizik za nevladine organizacije i nezavisne individualce, jer oni postaju žrtve pokaznih vežbi fašizma, pretnji (zasad) ogoljenim nasiljem koje je logičan nastavak diskvalifikacija u režimskim medijima.

Može i mračnije

Biće još gore (sad mislimo da ne može), neće popuštati ovaj ritam iživljavanja, jer, podsetimo se da smo, samo dan uoči obeležavanja godišnjice genocida možda i mislili da je najbolesnija jeziva analiza urednika i voditelja emisije Ćirilica Milomira Marića: "Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici.“

Tvit V.R. je izbrisan, ali, ostao je proruski portal Pravda da zažali za njim, da doda marićevsku analizu i premaši Radetu: “Što je interesantno, Srebrenica je fenomen, to je jedini grad u kojem je bio međusobni rat muslimana i ljudi živeli u ratnim uslovima, a niko nije umro ili poginuo do trenutka kada je srpska vojska ušla u grad. Ispada da su svi mrtvi u Srebrenici žrtve 'srpskih agresora' i da niko u njoj nije niti umro, niti poginuo od početka rata pa do operacije 'Krivaja 95'. Prema tome i pitanje Radete o tome ko će je sahraniti je na mestu, jer ne bi bilo prvi put da se 'preko DNK identifikovane žrtve srpskog genocida' pojave žive i zdrave”, objavila je Pravda.

Konkurs za saučesništvo je otvoren.

"To nije samo neprimerena izjava, već i neljudski komentar i tome ne treba ništa da se doda. Građani Srbije ne misle na takav način", rekao je predsednik Srbije i izrazio saučešće porodici Hatidže Mehmedović.

A kada su ga pitali da li će Radeta biti smenjena sa mesta potpredsednice Skupštine i glasovima poslanika njegove stranke, odlučio se, kao i obično, za zamenu teza, konstatacijom da svi zaboravljaju šta je dan ranije kazao Sulejman Ugljanin o Srbiji.

Autorski pečat fašizma

Malo prizemno, ali deluje. I ukazuje na to da u Srbiji nemamo posla sa navodno evropski ”prihvatljivih” osam odsto radikalskih glasova na parlamentarnim izborima. Njihov predsednik i haški osuđenik Vojislav Šešelj, teži u ovom trenutku mnogo više, zato što ubrzana fašizacija Srbije ima njegov autorski pečat.
Hatidža je dostojanstveno sahranjena, ali, svaki narod ima svoje stradalnike, kazali bi pesnici željni nepokusane porcije krvi (Rajko Petrov Nogo) i ozbiljnih državotvornih zamisli (“To sve treba pobiti”, Gojko Đogo). Tako će se potonji, suobnovitelj Demokratske stranke, bivši senator Republike Srpske, primalac nacionalne penzije u Srbiji Gojko Đogo, naći u Ševeningenu, da obiđe državljanina Srbije (to su svi Srbi optuženi u Hagu) Radovana Karadžića, pa da, istina sa dva meseca zakašnjenja, podeli utiske sa čitateljstvom Vladinog profašističkog i budžetskog dnevnika Večernje novosti, u tekstu pod naslovom Ševeningen kao prokleto Lijevno (VN, 21. jul). Sad, da se malo podsetimo, “Novosti” uređuje Milorad Vučelić bivši direktor ratnohuškačke državne televizije RTS, kojom su defilovale spodobe zakrvavljenih očiju, ratnohuškači koji su, uglavnom uspešno, ubeđivali gledalište da Davorin, Kemal i Kinđe, a ni Josip Pejaković nije nevin, u Sarajevu drže javnu kuću sa srpskim maloletnicama, dok Muslimani bacaju srpsku nejač lavovima u sarajevskom ZOO vrtu. A i krajiški je voz mogao, kako smo saznali iz jednog RTS priloga, “mimo šina” (ne videsmo ga kasnije). Vučelića postavlja Vučić, kontinuitet je zadržan, agresija samo dobija drugu dimenziju, Srbija vodi rat drugim sredstvima, bez haubica JNA, trebaju joj iskusni ljudi, pobednici.

Mentalno stanje posle genocida

Ako je Vučelić procenio, verujmo da Đogo, kao i uvek, radi za nacionalnu stvar (kao kad je robijao zbog pesmuljaka protiv mrtvog Tita). Karadžić jeste prvostepeno osuđen na 40 godina zatvora za genocid u Srebrenici, te progon, istrebljenje, ubistva, deportaciju i prisilno preseljenje, ali to ne obavezuje državu Srbiju ni na šta, može svečano da nastavi glorifikaciju zlikovaca, ubeđujući se u vlastitu nevinost.

A “prokleto Lijevno” će, malo je pesnički kontradiktoran ekskluzivac “Novosti”, postati “običan zatvor” u kojem ne vade “oči čarne”: “Drugi dan, dok smo petnaestak minuta čekali Radovana, stražari su nas počastili kafom. Radovan se sa Mladićem gurao u kuhinji, pa nije stigao da pre našeg dolaska spremi ručak, pasulj prebranac.”
Tako beleži agilni nacionalni penzioner Đogo, srećnik koji se video i sa Ratkom Mladićem: “Mentalno je, reklo bi se, sve na svom mestu, ne primećuju se nikakva ‘iskakanja’ ni u govoru ni u mišljenju, iako je imao nekoliko srčanih i moždanih udara. - Priča se da si sasvim odlepio i svi prijatelji ti preporučuju da odlepiš još više, samo tako se ovo može predurati, šalim se. - Meni ne radi pola glave, ali ova jedna polovina mi je bolja nego njihova cijela”, objavljuje Vučelić ovaj suptilni, istorijski dijalog dve nacionalne gromade.

U prilog nove etape dobrosusedskih odnosa. I budućnosti mladih naraštaja koji u vreme rata nisu ni rođeni.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged .