Peta masovna grobnica žrtava države Srbije sa Kosova
Pravosudni epilog učinka jezive državne mašinerije smrti ima u današnjoj Srbiji potpuno drugačiju dimenziju, budući da su počinioci i naredbodavci najjezivijih zločina koje ljudski um može smisliti ovde heroji pravedne borbe i utoliko što nema vidljive empatije za porodice koje su izgubile svoje najbliže, civile koji ništa nisu skrivili, one koji su bili nenaoružani i naivno su mislili da im se neće dogoditi ništa, jer ni za šta nisu krivci. Nema saučestvovanja u bolu majki kojima su ubijena deca, u bolu onih koji tragaju za skeletima svojih najbližih.
Utoliko će svaki osuđeni zlikovac biti žrtva u borbi za svete ciljeve moralno uzdrmane nacije – krivica će biti na drugoj strani.
Ponovo problemi Srbije na evropskom putu; iz mladinog garderobera sa devojačkom spremom i dalje ispadaju posmrtni ostaci albanskih žrtava sa Kosova, ubijenih u svirepom, beskompromisnom državnom poduhvatu etničkog čišćenja. Na lokaciji Kiževak u Raškoj, kod kamenoloma koji se nalazi u jugozapadnom delu Srbije, 16 novembra otkriveni su posmrtni ostaci najmanje 14 žrtava, o čemu su režimski mediji u Srbiji ćutali. Dok zvaničnu – sramnu, a kakvu drugačiju – verziju nije izneo predsednik Aleksandar Vučić, pripisujući kosovskim vlastima kako nameravaju da prave politički šou na mestu iskopavanja. A njemu, eto, zabranjuju da se ukaže na kosovskoj mitsko – razbojničkoj teritoriji i održi, sve sa epskim junacima iz prve linije odbrane Aleksandrom Vulinom, Petrom Petkovićem (poverenik za taj deo komšiluka), te nj.e. Markom Đurićem, predizbornu terevenku uoči biranja gradonačelnika Severne Mitrovice i Podujeva.
Ponovimo: u Srbiji je pronađena masovna grobnica zemnih ostataka žrtava sa Kosova, peta od 17 koliko ih je izbrojao (pa demantovao) prvi postmiloševićevski policijski ministar, još kad je izronila hladnjača sa leševima albanskih civila, odnosno kada je šira srbijanska javnost prvi put saznala za uklanjanje tela ubijenih sa Kosova u Srbiju.
Vučićeva je izjava sadržala ključne karakteristike njegovog opštenja sa javnošću, zamenu teza i ogoljenu laž: “Sada su, kako bi pravili veliku priču, kao i oko one laži da sam im pretio scenarijem Nagorno-Karabaha, iako su odlično razumeli šta sam hteo da kažem, rekli da je Vučić nepoželjan na Kosovu”, izustio je Vučić, obraćajući su većinskom delu srpske populacije.
Biće vremena za kopanje
Potom je prepričavao, ne bez šmirajuće dramatizacije, kako je to bilo kad je odbrusio Evrpi i žestoko uzvratio, čuvajući svetinje u svakom kamenolomu zemlje Srbije: “Mi smo im rekli da je to apsolutno neprimereno u ovom trenutku, ali, da ako to hoće, ja ću da idem prvo na sever, a za sedam dana ću ići da kopam u okolini Đakovice. Pošto su oni nama uputili dopis, mi smo njima uputili dopis”, rekao je Vučić.
Posle takvog dopisivanja, ostalo je samo da predsednik obilićevski poentira: “Onda su ljudi iz Evrope zvali i rekli da se dogovorimo, da se sve slegne, da niko nigde ne ide, ali smo se dogovorili da se o tome ne govori u javnosti, da se ne bi uznemirila srpska javnost, albanska javnost. Mi smo rekli da nema problema, nemamo šta da krijemo, samo želimo da ono što smo dali mogućnost drugima da i mi imamo to pravo. A onda su oni izašli u javnost kako su mnogo jaki i pametni pošto su mi zabranili ulazak”, izgovorio je Vučić.
A hteo je samo da kopa.
“Nema dozvole za vas da posetite Kosovo sve dok se ne izvinite za genocid počinjen nad našim narodom i dok odgovorni za taj genocid ne budu izvedeni pred lice pravde”, napisala je Meliza Haradinaj – Stubla, kosovska šefica diplomatije na Tviteru. Odgovarajući na zahtev Vučića, Vulina, Đurića i Petra Petkovića da posete Kosovo.
Ona je u zvaničnoj izjavi istakla da taj zahtev “u vreme kada se Kosovo suočava s ponovnim otvaranjem rane i velikog bola za nestalim licima, i otkrivanjem masovnih grobnica Albanaca predstavlja više uvredu, nego provokaciju“.
Ne, nije greška
Odakle posmrtni ostaci kosovskih Albanaca u Srbiji pitanje je koje se i ne postavlja; jednostavno, živalj u Srbiji navikao se na činjenicu da je” nešto rađeno”, ne baš uobičajeno za evropsko viđenje komšijskih odnosa, odnosno da su masovne grobnice neupitne, autentična patriotska niskogradnja poput istorijski nezabeleženih zadužbina.
Ktitor-utemeljitelj je Slobodan Milošević, projektanti i izvođači radova su u vojnom i policijskom vrhu Srbije koji je tokom trimeseca intervencije NATO pokušavao da stvori novu etničku realnost masovnim ubistvima, progonom, silovanjem, spaljivanjem, pljačkom, stvaranjem nesnošljivih uslova za život, ako se držimo formulacije iz jedne od definicija genocida (i ako se ne držimo).
A nije da se ne zna, na hiljade žitelja Srbije učestvovalo je u realizaciji različitih planova koji su naizgled bili završeni “Dubinom 2”, iskopavanjem i prevozom leševa albanskih civila sa Kosova na lokacije u Srbiji (uglavnom policijske poligone).
Nakon vesti o novoj jami, Amerikanci su bili dosadno hladni; Odbor za spoljne poslove Predstavničkog doma podsetio je državu Srbiju na to da “zbog masovnih grobnica i zataškavanja zločina niko nije odgovarao pred sudovima u Srbiji, dok je samo jedan zvaničnik Srbije odgovarao pred međunarodnim sudovima”.
Američki Odbor u istom tvitu navodi i na nerešen slučaj ubistva trojice braće Bitići, američkih državljana albanskog porekla, čija su tela otkrivena u julu 2001. godine u masovnoj grobnici u Petrovom Selu.
„Bez obzira na brutalnost koju je izveo Beograd, međunarodna zajednica nije ozbiljno vršila pritisak da goni počinioce ratnih zločina na Kosovu. Pristupanje Srbije EU nije uslovljeno izvođenjem ratnih zločinaca pred lice pravde“, ističe se u saopštenju Odbora.
Konstatuje se, takođe, da je Kosovo bilo primorano da formira Specijalni sud za istragu izveštaja o trgovini organima tokom rata.
„Nisu pronađeni dokazi koji potkrepljuju navode evropskog parlamentarca Dika Martija“. zaključuje Odbor.
O grobnicama i hladnjačama
Pravosudni epilog učinka jezive državne mašinerije smrti ima u današnjoj Srbiji potpuno drugačiju dimenziju, budući da su počinioci i naredbodavci najjezivijih zločina koje ljudski um može smisliti ovde heroji pravedne borbe i utoliko što nema vidljive empatije za porodice koje su izgubile svoje najbliže, civile koji ništa nisu skrivili, one koji su bili nenaoružani i naivno su mislili da im se neće dogoditi ništa, jer ni za šta nisu krivci. Nema saučestvovanja u bolu majki kojima su ubijena deca, u bolu onih koji tragaju za skeletima svojih najbližih.
Utoliko će svaki osuđeni zlikovac biti žrtva u borbi za svete ciljeve moralno uzdrmane nacije – krivica će biti na drugoj strani, baš kao što tvrdi nekadašnji glasnogovornik smrti, portparol Miloševićevog SPS, Ivica Dačić, danas spiker srbijanskog parlamenta: “Šta ćemo mi sa Srbima koji potkazuju Albancima i Hrvatima, pričaju razne gluposti, pokazuju im gde su sahranjeni Albanci širom Srbije? Veljko Odalović, ta Komisija za nestala lica, oni malo, malo, pa idu da istražuju neke lokacije koje dojavljuju određeni špijuni,“
Izgovorio je to u septembru ove godine, a već u novembru pomenuti Odalović kazaće da “dok ne završi kompletna pretraga lokacije, dok se ne uzmu DNK uzroci sa posmrtnih ostataka, dok ne dođe do poklapanja sa krvnim uzorcima porodica koje su to dale, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo kome pripadaju niti bilo šta što bi moglo da se saopšti javnosti”.
Nezvanično, uzorci se utvrđuju poređenjem sa rođacima ubijenih u selu Rezala kod Srbice, mestu stradanja 42 albanska civila, ubijena 5. aprila 1999. godine, u akciji VJ i MUP-a (iz dokumentacije Fonda za humanitarno pravo) sprovedenoj pod komandom 37. Motorizovane brigade Vojske Jugoslavije . Na lokalitetu Rudnica, četvrtoj otkrivenoj masovnoj grobnici, ekshumirani su posmrtni ostaci 28 žrtava iz Rezale. Pet žrtava je nakon ubistva sahranjeno u selu, dok se devet žrtava i dalje vode kao nestala lica u evidenciji MKCK.
“Iako je vaša jedinica bila direktno angažovana u tom području, niko iz VJ nije vas pozvao na odgovornost za bilo koju od ovih operacija ili da pružite bilo kakvu informaciju o nađenim masovnim grobnicama?”, upitala je generala Ljubišu Dikovića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije, tužiteljka April Carter u decembru 2007. godine.
“Verujte, ne znam o kojim masovnim grobnicama govorite. Ni na kakve masovne grobnice, ponavljam, nisam naišao u tom rejonu”, odgovorio je tada Diković.
Mnogi mu veruju.
Rođini saučesnici
Za ratne zločine na Kosovu, kao i za prebacivanje leševa ubijenih albanskih civila u masovne grobnice, u Haškom tribunalu na 18 godina osuđen je bivši pomoćnik ministra policije i načelnik Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije Vlastimir Đorđević (2011.). On je priznao svoje učešće u prikrivanju zločina: „Učestvovao sam u sakrivanju tela koja su kamionima stizala u Batajnicu, ali nisam znao gde i na koji način su zločini izvršeni. Nisam se usprotivio prikrivanju zločina. Nisam preduzeo mere krivičnog gonjenja počinilaca, što je trebalo da učinim“, rekao je drugi policajac Srbije, očekujući blažu kaznu.
Njegovo puštanje na slobodu bilo je moguće već u avgustu prošle godine, ali su ga sprečile porodice braće Bitići, ostalih ubijenih, ali i nestalih, smatrajući da može da pruži još informacija o masovnim grobnicama.
Vlastimir Rođa Đorđević nesumnjivo predstavlja personifikaciju državnog posla Srbije na Kosovu, ikonu, takoreći. Pred Haškim tribunalom proglašen je krivim za ubistvo “najmanje 724 kosovska Albanca” koje su ubile srpske snage,.
“U najvećem broju slučajeva, žrtve, među kojima je bilo mnogo žena i dece, bile su nenaoružani civili koji ni na koji način nisu učestvovali ni u kakvom vidu oružanog sukoba” Veće je zaključilo da su ovi zločini ubistva samo primeri i da “nisu iscrpni popis svih zločina koje su počinile srpske snage, naročito policija, protiv stanovništva albanske nacionalnosti na Kosovu tokom gorepomenutog sistematskog napada širokih razmera”.
“Među incidentima za koje Đorđević snosi odgovornost su ubistva iz vatrenog oružja na i naknadno spaljivanje 114 muškaraca i dečaka iz jednog sela u okolini Orahovca koje su pripadnici policije ubili 26. marta 1999. godine. Tog istog dana u Suvoj Reci pripadnici policije ubili su približno 45 članova jedne porodice. U Podujevu, srpske snage su postrojile i iz vatrenog oružje pucale na 19 žena i dece, od kojih je 14 ubijeno. Petoro dece koja su preživela pretrpela su ozbiljne i trajne povrede.
Đorđević je takođe proglašen krivim za deportaciju i prisilno premeštanje. Iako je preko 800.000 kosovskih Albanaca napustilo Kosovo između 24. marta 1999. i 20. juna 1999. ovo Pretresno veće se bavilo događajima koji su se odigrali u 13 navedenih opština. Veće je zaključilo da je Đorđević odgovoran za deportaciju najmanje 200.000 kosovskih Albanaca sa tog područja tokom ta tri meseca, dodajući da “ova procena je nepotpuna i vrlo uzdržana, pa je stvarni broj po svoj prilici znatno veći”, rekao je predsedavajući Veća koje je osudilo Đorđevića sudija Kevin Parker.
Ima leševa, ima zločinaca
Da, samo je Đorđević odgovarao, nisu desetine pripadnika MUP Srbije, recimo pomoćnik ministra Obrad Stevanović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Dragan Ilić, koji je bio isplatilac troškova prevoženja leševa, njegovi saradnici Desimir Radić i načelnik Kriminalističko-tehničkog centra Vladimir Aleksić; Petar Zeković, jedan od pomoćnika Vlajka Stojiljkovića.
Uloga bivšeg komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija brižljivo je prikrivana i on dosad nije sankcionisan. A bio je starešina nadležan i za Centar za obuku Petrovo selo, u kojem su pronađeni i leševi braće Bitići.
U informacijama radne grupe koju je 2001 sastavio ministar policije Dušan Mihajlović izdvaja se kratki zapis Obrada Stevanovića sa sastanka kod Slobodana Miloševića: “Nema leša-nema zločina – Predsednik”.
Sada ima leševa, ima i počinilaca. Nisu svi na robiji.
Pronađena su, ne računajući petu grobnicu, 944 tela, kosovski Albanci traže 1643 nestale osobe. Koliko još masovnih grobnica ima i šta znaju “špijuni” koje pominje glasnogovornik smrti.
Ponešto je izvesno, kao uzroci, iz analize Ivana Stambolića: “Milošević je rekao: ‘Svi Srbi u jednoj državi, Kosovo rešavamo sami!’, Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste. (…) Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo“(Dani, jun 1999).
Vučić je ‘teo da kopa kod Đakovice. Valjda tela ubijenih u operaciji srbijanske vojske i policije Reka. Nema potrebe, već su pronađena tela ubijenih – doduše, Albanaca – u masovnoj grobnici u Batajnici. Operacija Reka je bila združena akcija VJ i MUP-a Srbije (Dosije Fonda za humanitarno pravo) koja je 27. i 28. aprila 1999. godine sprovedena na teritoriji opštine Đakovica. U opštini Đakovica je tokom ove akcije ubijeno najmanje 348 civila, od kojih je 309 pronađeno u Batajnici, 26 u Korenici i Meji, a 13 još nije nađeno.
Podeli sa prijateljima