Državno knjigovodstvo smrti
Godinama unazad beleže se slučajevi nasilja, zlostavljanja i svakovrsne diskriminacije. Danas se već vide konture države koja će dugi niz godina počivati na strahu, neobuzdanim vidovima rasizma, ksenofobije, nasilja radi nasilja, na iživljavanju i podsmehu usmerenog ka ubijenim, korumpiranim institucijama.
Dušan Jovanović bio je trinaestogodišnje dete kada je njegovo beživotno telo, nakon svirepog batinanja, ostalo da leži u Beogradskoj ulici, kod broja 35. Zverski su ga ubili maloletni skinhedi Milan Čuljić i Ivan Fedrik, šutirajući ga u glavu, a potom udarajući odvaljenim delom oluka.
Bilo je to 18. oktobra 1997, u godini eskalacije nasilja, obračuna države sa građanima, mafijaša među sobom.
Njegovim današnjim vršnjacima njegovo ime ništa ne govori; u školama ih ne uče o ovdašnjim pojavnim oblicima rasizma, o nasilju i zlu koje se čini drugačijim ljudima, onima koji ne pripadaju većinskom narodu.
A Dušan Jovanović hteo je samo da kupi koka-kolu i gleda novi televizor.
Godišnjica njegovog ubistva na naše oči pretvara se u romski parastos, budući da su je u nedelju obeležile romske organizacije, okupljajući se pored spomen – ploče u Beogradskoj i saopštenjima. I tražeći zaštitu prostora i kapele Tetkice Bibije u Ulici Gospodara Vučića.
Čast ostalih pokušala je da sačuva Inicijativa Ne davimo Beograd, nažalost i saopštenjem koje nije potpuno istinito: “Danas smo, zajedno sa Dejanom Markovićem iz Foruma Roma Srbije, na mestu njegovog (Dušanovog, prim. aut.) ubistva položili cveće, jer naš Beograd pamti Dušana”.
Netačno je ovo poslednje, budući da Beograd ne pamti Dušana, iako su građani Srbije u vreme ove tragedije bili istinski potreseni i ožalošćeni. Ništa nije učinjeno da se pamti i da o njoj znaju dolazeće generacije. “Progon romske zajednice u poslednje tri decenije sistemski vrši i deo političke elite u Srbiji i to je koren svih savremenih nedaća Roma i Romkinja”, rekao je predsednik Romske partije Srđan Šajn. Rekao je i to da su “Dušana Jovanovića pre 23 godine mučki ubila maloletna deca” i da je to “bila opomena celom društvu koju najodgovorniji, nažalost, nisu razumeli”.
Društvo pulsira u crnim hronikama
Društvo je bilo u haosu, mafija je u vreme ubistva Dušana Jovanovića preuzimalo državu, ubijani su institucije i pomisao na normalnost. I danas je suština ista, samo je sve mnogo opasnije, budući da su neke društvene grupe stavljene van zakona i smeštene u crne hronike tabloida; dozvoljen je i poželjan rasizam, nacionalizam je bio i ostao temelj ovakve tragične mutacije. Nasilje se decenijama unazad podrazumeva.
Dvojica maloletnih Dušanovih ubica osuđena su na po deset godina zatvora, a nakon šest pušteni su na slobodu zbog dobrog vladanja. Dvojica pripadnika njihove nasilničke skupine nisu procesuirana. Nasilje nad Romima je nastavljeno, nasilje kao nekažnjiva kategorija i prećutno poželjno ponašanje (kada je upereno protiv antirežimskih stavova) srbijanska je svakodnevnica. Srbija se suočava sa zlim duhovima puštenim iz boce još osamdesetih godina prošlog veka.
Te 1997. nasilje je u vidljivo totalitarnoj atmosferi poprimilo južnoameričke karakteristike. Policija je, po komandi sa ključnog mesta u vrhu države, porodičnog doma Milošević-Marković (Slobodan i Mirjana), svirepo batinala učesnike građanskih protesta pokrenutih zbog izborne krađe, a zabeležena su i misteriozna ubistva sa oznakom koja važi i danas: počinilac nepoznat.
Kontinuitet nasilja
Ubijen je ministar policije Srbije Radovan Stojičić Badža, potom generalni sekretar Direkcije Jugoslovenske levice i direktor Beopetrola, Zoran Todorović Kundak. U podzemlju su stradale ikone prodržavnog kriminala Rade Ćaldović Ćenta, Goran Vuković Majmun, Vladimir Kovačević Tref. Njihova ubistva nisu rasvetljena.
Vrh Srpske radikalne stranke u Zemunu ogoljenom fašističkim otimanjem stana Hrvatu Ivanu Barbaliću, rođenom Zemuncu, ukazala je na budućnost Srbije u kojoj danas živimo.
Tog 18. oktobra, pre 23 godine, ubijena je jedna romska porodica.
Porodica Jovanović nije podnela Dušanovu smrt: nisu mogli da žive pored mesta zločina, i sele se u Mirijevo; majka iz četvrtog pokušaja uspeva da se ubije, otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umro je od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata.
Dragoljub Acković, dugogodišnji aktivista za romska prava, podsetio je u jednom intervjuu na činjenicu da pre ubistva Dušana Jovanovića širom Srbije zabeleženi slučajevi napada na Rome: “Bilo je jasno da to nije incident, dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Upozoravao sam na to u novinskim tekstovima, ali niko nije ozbiljno shvatio ta upozorenja. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag. A sve je počelo u vreme tih prokletih ratova. Događalo se tada mnogo toga što je ostalo nepoznato i srpskoj i svetskoj javnosti. Ne postoji vojska i paravojna jedinica koja nije uništavala Rome na ovaj ili onaj način. Ubijao ih je ko je stigao, to mogu otvoreno da kažem. Ni dan danas nije rasvetljen slučaj nestanka tri autobusa u kojima je bilo više od 150 ljudi, kod Skelana. Nestali su u masovnim grobnicama, tek mnogo godina kasnije otvoreni su taj i mnogi drugi slučajevi”, kazao je Acković.
Preživeti u Srbiji
Rasizam je u godinama koje su usledile utemeljio svojevrsno knjigovodstvo smrti: Dragan Maksimović, glumac, podlegao je povredama od batinanja Zelenom vencu, 2001. Pretukli su ga navijači FK Rad, zbog toga što je ličio na Roma. Sedamnaestogodišnji Rom Branko Nikolić ubijen je 2007. u Boljevcima kod Beograda. Njega su ubili maloletnici iz lokalne bande – nakon zverskog mučenja, bacili su ga u kanal Vok).
Godinama unazad beleže se slučajevi nasilja, zlostavljanja i svakovrsne diskriminacije. Danas se već vide konture države koja će dugi niz godina počivati na nasilju, neobuzdanim vidovima rasizma, ksenofobije, nasilja radi nasilja, iživljavanja i podsmeha usmerenog ka ubijenim, korumpiranim institucijama.
Poslednji slučaj beležimo početkom oktobra: nasilni srednjoškolac pretukao je muškarca i ženu romske nacionalnosti u autobusu na liniji 706. O tome je na tviteru svedokinja M. M. napisala da niko u autobusu nije želeo da žrtvama pomogne na bilo koji način. “… Mali ćelavi srednjoškolac, nacista, krvnički je prebio čoveka i ženu romske nacionalnosti. Bez povoda ih je nekoliko minuta udarao šakama i nogama isključivo po glavi, oni se nisu branili, već su zapomagali i plakali”, napisala je ta devojka. Slučajni policajci na stajalištu, umesto da privedu srednjoškolca, počeli su da viču na bračni par, tvrdila je devojka. Srednjoškolca su pustili da ode nakon uzimanja podataka, tvrdeći da mu “ne mogu ništa”, piše M.M.
I konstatuje to da se prema povređenima ništa bolje nije ponašala ni ekipa Hitne pomoći.
Patrole novih crnokošuljaša
Nedavni apatinski slučaj je karakterističan, ali nije jedini. “Kud ste krenuli s tim g******? Okreći odmah da ti ne slupam auto! Dovoziš mi neprijatelja u moj Apatin!”
Tako su se nasilnici obraćali taksistima koji su vozili migrante.
Taksisti su okrenuli kola i izašli iz grada.
“Srbija Srbima – migrantima ograda, građanima sloboda” ključna je parola koju je u centru Beograda istakla grupacija “masovnih narodnih patrola”, zapravo desničarske organizacije, i njihove pristalice. Kamenovan je Komesarijat za izbeglice, a demonstranti su krenuli ka Savamali, delu grada u kojem često borave migranti i izbeglice. Niko tog dana nije povređen. Najavili su da će nastaviti da organizuju narodne patrole širom Srbije.
U banditskoj državi svako može da ima naoružane patrole, ili crne trojke, zašto da ne, da uvodi zabranu kretanja, uvodi policijski čas.
“Patrole” su se pojavile u februaru ove godine, a oformila ih je organizacija “Nema predaje Kosova i Metohije”. Kosovo se, ko postavlja suvišna pitanja, brani u Beogradu, nasiljem protiv migranata. Patroldžije su novi crnokošuljaši, nose crnu odeću i kapuljače, u lecima su napisali da uvode svojevrsni policijski čas, odnosno da se „zabranjuje kretanje migranata van migrantskih centara od 22 do 6 časova ujutru i u grupama sa više od tri osobe“. Prete da će „odgovor biti žestok i da neće proći nekažnjeno“, ukoliko ne poštuju „njihova pravila“.
Neki su privedeni, ali ne i kažnjeni.
Ubiti stripadžije u prisustvu vlasti
Najaktuelniji je zemunski slučaj nasilja u kojem su učestvovali uglavnom maloletnici: grupa od 15 vaspitno zapuštenih adolescenata, sa maskama i kapuljačama, upala je 13. oktobra uveče na izložbu u okviru festivala “Novo doba”, bacila suzavac i pocepala izložene radove. Strip grupa koja je organizovala izložbu u Staroj kapetaniji dan ranije je prijavila policiji pretnje smrću, ali obezbeđenja nije bilo.
Zabeleženo je i skandalozno sadejstvo države sa nasilnicima, Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je da osuđuje svaki vid nasilja nad umetničkim slobodama i ugrožavanje fizičkog integriteta autora, ali i ocenilo da prikazivanje “skarednih i nemoralnih sadržaja zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti s punim pravom izaziva negativne reakcije“.
Ministar kulture nametnuo nam je pitanje ko je ovde, zapravo, vaspitno zapušten, ili, od koga se valja čuvati.
“Prizori sa iskasapljenijm bebama odsečenih udova ili sa sekirama u glavama nedonoščadi predstavljaju patologiju i devijaciju svesti, a ne umetnost u bilo kom njenom obliku”, navodi se u saopštenju Ministarstva. Zaključuje se, takođe, da napad nije smeo da se dogodi, ali i to da izložba “sa onako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena”.
Umešalo se i pravuđe, svojevrsnom podrškom: Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je, nakon saslušanja M. Ž. (35) i D. A. (19), zbog upada i demoliranja izložbe, zaključilo sa njima sporazum o priznanju krivičnog dela nasilničko ponašanje, a Sud im je izrekao uslovne osude kojom su utvrđene kazne zatvora od tri meseca i rokom proveravanja od godinu dana.
To je, valjda, postizanje svrhe kažnjavanja. Autori, zasad, nisu pohapšeni.
Totalitarni sistem delegitimisanih i otvoreno režimskih, slugeranskih institucija, na različite načine, direktno ili posredno, atmosferom poželjnog nasilja i straha od njega, ubija stanovništvo ove države (ne recimo građane).
Pročitajte i tekst Ane Simone o sistemskom rasizmu prema Romima.
Podeli sa prijateljima