U Srbiji mlade plaše Evropom

Politika

Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji

Ovaj momenat sada idealan je za vlast: dovoljno su blizu da mogu da fingiraju da su za članstvo u Evropskoj uniji, dolaze pare iz Evropske unije - a suviše su daleko od EU da bi imali velike obaveze za unutrašnje ponašanje

Razgovor sa dr Vladimirom Međakom, potpredsednikom Evropskog pokreta u Srbiji, počinjemo najavljenim otvaranjima pristupnih poglavlja 13 i 33; poglavlje 13 uglavnom reguliše pomorsko ribarstvo, a poglavlje 33 će, kaže naš sagovornik, biti zatvoreno verovatno na kraju pregovora. Njime se reguliše to kako će Srbija uplaćivati kontribuciju u budžet Evropske unije, budući da za to to mora da ima administrativni sistem. "Drugi segment ovog pitanja je koliko će novca Srbija dobijati od EU. To je uređeno pravilima Unije, kao i za sve druge države. U ovom poglavlju
će se naći prvi korak, koliko će Srbija dobijati u tranzicionom periodu, kada bude ušla u EU, dok ne uđe u sistem koji važi za sve ostale. Suština je ući u taj sistem što pre."

Kakav je mehanizam kontrole trošenja, koliko se menja?

Opšti i interni. Srbija sama kontroliše prebacivanje naših para, jer one su naše dok ne odu u Brisel. A postoji i vrlo jak mehanizam kontrole EU, takozvani OLAF, kancelarija za sprečavanje prevara, koja kontroliše sve finansijske tokove unutar EU (sa evropskim parama). Postoji i evropski Računovodstveni sud, verzija EU državne revizorske institucije.

Koliko Srbiju košta put u EU, bez obzira na benefite o kojima ćemo pričati?

To može da izračuna samo država. Koliko je novih ljudi zaposleno, kolike su njihove plate, koliko je uloženo u tehničke kapacitete, primenu domaćih zakona koji su prethodno harmonizovani sa propisima EU. To mora da se uloži, Srbija godišnje dobija 220 miliona evra za te namene. Dobrim delom podizanje naših kapaciteta pada na trošak poreskih obveznika EU. Ali, kapaciteti ostaju ovde. Pa možemo da pričamo o tome da li je podizanje opremljenosti srpske carine trošak, a zahvaljujući podizanju tog kapaciteta smanjujemo šverc i povećavamo naplatu carine
koja ide u budžet. Dakle, merila su vrlo očigledna, ne govorimo više o izgradnji cele kuće, koja se bila urušila, nego o fasadi, enterijeru. A troškovi su zaista veliki. Najskuplja će biti životna sredina. Procene su da su od 10,5 - koliko su bile ranije, porasle na 12 do 13 milijardi evra. Ali, treba da istaknemo i procenjenu korist; zdraviji ljudi, manje bolesnih, manji pritisak na zdravstveni sistem, smanjena potrošnja lekova, zdravija populacija koja može više da radi. Ljudi manje umiru, razvijaju se reciklažna industrija i industrija koja radi pogone za preradu vode i materijala. I poboljšanje zdravlja može se izraziti u novcu, na jedan uloženi evro, dobija se 1,5 do 1,75 evra. Živeli bismo u zdravijoj životnoj sredini, pili bismo zdraviju vodu. Svako naseljeno mesto od dve hiljade stanovnika mora biti povezano na pogon za preradu otpadnih voda. Imamo samo deset odsto populacije povezano na takve kapacitete. To moramo da uradimo i to košta.

Ima li Srbija odakle to da plati, a da ne grca?

Naravno, imamo da platimo, nije problem. Zato se o svim tim planovima razgovara u tranzicionim rokovima, dugoročno. Znači, ako uđemo 2025. ovo bi moralo da se završi za 12 godina.

Da li je to, između ostalog, lekcija Srbiji, budući da nijedna vlast nije mislila, odnosno postupala na taj način? Budžeti su bili kratkoročni, fokusirani na opstanak na vlasti?

Jedna od stvari koje će Srbija morati da nauči kako bi ušla u EU je dugoročno planiranje. Bilo čega. Veliki je problem što sada pravimo planove, znajući da ljudi koji ih prave neće biti tu kada se oni budu završavali. Samim tim svaka odgovornost pada u vodu, jer oni znaju da neće snositi odgovornost. Imamo veliki problem, pogotovu od 2012. dosad, da jedan ministar potpisuje planove, drugi podnosi izveštaj i - niko kriv. Onaj koji ga je potpisao kaže nisam ja to završio, onaj koji ga je predao kaže da nije planirao otpočetka, pa ne može da bude odgovoran.
Ovo prevazilazi mandat jedne vlade, tačnije prevazići će mandate četiri - pet vlada. A nama nedostaje taj kontinuitet. U oblasti životne sredine smo imali kontinuitet, a onda je 2012. došao diskontinuitet i sad krećemo ispočetka. Jer smo te 2012. ukinuli Agenciju za hemikalije, Fond za životnu sredinu, imamo vidljivu rupu od pet godina, jer je neko odlučio da se to ukine. Vraćamo se na početak, ukinuli smo Fond za životnu sredinu, iako nam je rečeno da to ne radimo, da to nije dobro za nas, sada ga ponovo stvaramo.

Ukinut je kao trošak?

Da, ali nismo prestali da naplaćujemo naknade. Samo smo naknade ,,skrenuli”, trošili za ko zna šta. To je neko odlučio da tako bude. I još jednom da se vratim na vaše pitanje - Srbija te pare ima. Mi smo prošle godine dali 600 miliona evra za otvaranje novih inostranih investicija - nijedan evro nije otišao za zaštitu životne sredine. Koncept EU je da daju najviše para za istraživanja i razvoj životne sredine. Mi ni za jedno, ni za drugo nismo dali nijedan evro, nego smo davali za nova radna mesta. Dakle, nije poenta u tome da para nema - one samo treba da se troše na drugačiji način.

Ponavlja se rečenica "Niko od nas ne traži da priznamo nezavisnost Kosova”. A, zapravo, traži?

Ne bavim se dijalogom o budućnosti Kosova. A kada je reč o preambuli Ustava, ona nije deo teksta i nije pravno obavezujuća. U tekstu, međutim, imamo formulaciju da Srbija ima dve pokrajine i, ako konačni rezultat bude da Srbija priznaje Kosovo, to mora da se izbriše iz Ustava. Ako nije i formalno priznanje, Srbija ima mogućnost donošenja ustavnog zakona o statusu Kosova i Metohije, pod koji može svašta da se podvede, a koji nikad nije donet.

Da li ima prostora za tako nešto?

Ne znam. Promene Ustava neophodne su da bi se obezbedila nezavisnost pravosuđa, jer naš sadašnji Ustav je ne obezbeđuje. A problem je u tome što amandmani koje je pripremilo Ministarstvo pravde stavlja pravosuđe pod još veću kontrolu, idu u suprotnu stranu od one koju nam traži domaća stručna i naučna javnost ali i Evropska unija.

Da li Srbiji, u tom kontekstu, curi vreme. Predugo traje postupak izmene, predugo traje fingirana javna rasprava? A svi kažu, strukovna udruženja, sudije, tužioci, advokati, da predložene izmene, u najmanju ruku, nisu dobre?

Nikad se tako nešto nije desilo, sada jeste. Svi su jednoglasni, imaju isti, negativni stav, sudstvo, tužioci, Vrhovni savet sudstva, Vrhovni sud, profesori, advokati. Venecijanska komisija treba da da svoju ocenu, ona neće reći "ovo ne valja", već će komentarisati stav po stav. A već smo imali vrlo loše mišljenje savetodavnog veća sudija Saveta Evrope. Ako i Venecijanska komisija da negativno mišljenje, neko mora da odgovara zbog čega smo izgubili dve godine. A ako Vlada ne prihvati da je napravila grešku, nego pokuša na silu da progura amandmane, što može da uradi, jer ima većinu u Parlamentu, pa da izvuče biračko telo na izbore (njihovo biračko telo ionako neće da čita amandmane, glasaće kako im se kaže), rizikujemo da nam članice EU kažu
ovo vam ne valja. Onda smo se zakucali za mnogo godina, jer to postaje politički problem.

Da li Evropska unija ozbiljno drži pod reflektorom istrage i procese za ratne zločine i, uopšte, suočenje sa prošlošću?

Nigde u regionu situacija sa suočenjem s prošlošću nije ružičasta. Ratni zločinci su u našem regionu heroji i biće to sledećih 20 godina. Srbija jeste gomilu zločinaca procesuirala, ostali u regionu nisu. Opada broj procesuiranih, to je trend u regionu, ali to nije nešto što može da se prenebregne, ili da se prihvati. Niti će EU zatvoriti oko i reći u redu je. Ali, to je i dalje ispod praga prioriteta, Prvo ide Kosovo, posle vladavina prava, a jedan segment je i procesuiranje ratnih zločinaca. Ali, o tome nećemo moći ni da pričamo dok naše sudstvo ne bude nezavisno.

Postupci se ne pokreću i zbog očigledne opstrukcije vlasti?

Jasno, imamo Šešelja koji je osuđen, pa je i dalje poslanik. Kada dođemo do nezavisnog pravosuđa, može da se postavi i takvo pitanje. Slično je i sa postupcima u slučajevima visoke korupcije - mi ih nemamo. Iako imamo indicije da su visoki državni funkcioneri makar i samo znali za visoku korupciju. To je problem i, po mom mišljenju, pre će visoka korupcija isplivati i biti predmet pregovora, nego ratni zločini. To je i u godišnjem izveštaju apostrofirano - nema suđenja za visoku korupciju. A setimo se samo slučaja Sanadera i Janše. Slučajevi visoke korupcije nisu hapšenje načelnika okruga, nego ministra, poslanika, partijskog funkcionera.

Može li se govoriti o očekivanim benefitima u pogledu ostvarivanja socijalnih prava - mislim na prava radnika?

Poenta je u tome što je kod nas dozvoljen socijalni damping, u EU nije. Radno zakonodavstvo EU je jedno od najjačih u Evropi. Naravno, ne može da pokriva sve, jer postoji nacionalno zakonodavstvo, a onda dolazi evropsko, kao kruna svemu. Taj evropski deo moramo da prihvatimo. Velika je stvar kada dođu evropski sidikati i pitaju ovdašnju vladu šta to radi. Time dobijaju snagu i naši sindikati. Ali je problem što su oni slabi i ne mogu da pokrenu masovnije proteste.

Državni organi?

Pa, oni to stimulišu, hvale se jeftinom radnom snagom.

U zamišljenoj, idealnoj situaciji, u EU, kako bi to izgledalo?

Zakonodavstvo. Ne možemo da zatvorimo poglavlje 19, socijalna politika i zapošljavanje, dok se ne uskladimo sa evropskim zakonodavstvom.

Kontrola?

Tripartitni dijalog koga ovde nema već nekoliko godina, dakle, sindikati, poslodavci, država. U EU to ne može da prođe. Postoji tripartitni dijalog na nivou EU. Naši sindikati, u dogovoru sa evropskim sindikatima, mogu da izvrše pritisak na bilo koju evropsku vladu. Osim toga u Evropskom parlamentu će sedeti ljudi koji su povezani sa sindikatima. I ponašaće se kao zastupnici radničkih prava. Ali, ovde ništa ne može da se ostvari bez izlaska na ulice. Opet, najveća je odgovornost na Vladi Srbije. A nju su birali građani.

Na šta ukazuju analize Evropskog pokreta u Srbiji u vezi sa evroskepticizmom?

Sadašnja generacija osamnaestogodišnjaka je uplašena od sveta. Oni su rođeni malo posle rata. Njima se psihologija opsadnog stanja od
rođenja usađuje.

Vaspitava ih treća generacija nastavnika koji znaju šta je rat, koji su ga doživeli na neki način, učestvovali u njemu?

Između ostalog. Dolaze deca koja su uplašena od sveta. Oni misle da nas neko mrzi, da će da ih kolje kad izađu napolje. Kako stiču nova znanja, to
opada. Nama, generaciji '76, su svet prikazivali kao lepo mesto, kao mesto gde možeš da odeš i vidiš nešto drugačije, sada je potpuno obrnuto, decu
plaše svetom. To je problem. E, kada dođu na fakultete, već je malo drugačije. Kada izađu iz te sredine, pogotovu iz unutrašnjosti (ovde u
Beogradu još kako-tako). Malo je drugačije u velikim gradovima, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu. I kako odmiče obrazovanje,
oni se otvaraju. Naš profil, do kojeg smo došli u vezi sa evroskepticizmom je: najveći evroskeptik je momak do 19, 15-18 godina, sa srednjom školom, koji živi u manjem mestu ili ruralnoj sredini, retko putuje ili nikad nije izašao iz Srbije i nema kontakt sa vršnjacima iz EU. Proevropski je najviše raspoložena devojka od 19 do 29 godina, često putuje u zemlje EU i
ima redovan kontakt sa vršnjacima iz EU, koja je otišla iz svog mesta, gradske sredine i fakultetski je obrazovana.

Možda nije predmet istraživanja EP, međutim, da li su mladi opterećeni nacionalizmom?

Najveći problem je to što samo 26 odsto ispitanika veruje da je demokratija dobro rešenje za Srbiju. Čak 74 odsto, dakle, smatra da je za Srbiju dobar neki vid autokratije. Ali, ako im postavite pitanje mogu li ja da budem šef države i da im propišem kakve će frizure nositi - kažu nećemo. I shvate šta pričaju. Ali, to im se shvatanje usađuje.

Da li je vlast predaleko otišla u toj antievropskoj propagandi?

Vlast je već sada suviše daleko od realnosti. Dovoljno je da ljudi izađu napolje i vide neke stvari, ,,ne možeš sve ljude lagati sve vreme...” . Zato sam uvek za to da mladi izađu iz zemlje, šaljite decu napolje, do Grčke, do Mađarske. Da vide da i tamo žive neki ljudi, ne žive Marsovci. Da li je Grk danas manje Grk nego pre 50 godina?! Nije, oni koje ja znam nisu. Ali je Grčka uređenija zemlja, čak i ovakva, u dugovima, uređenija je nego što je bila pre 50 godina. Slobodnija je, Grci danas izađu pa se bune protiv vlasti, toga nije bilo za vreme pukovničke diktature. Danas svako veće ostvrvo u Grčkoj ima i luku i aerodrom, sve je to izgrađeno novcem iz Evropske unije. Oni su umreženi, oni su deo odlučivanja, nisu tačka dnevnog reda. A mi smo stalno tačka dnevnog reda - znate onu staru, ili ste za stolom, ili na stolu. Mi nikako da dođemo dotle da sednemo za sto i da ne budemo tačka dnevnog reda. A ulazak u EU upravo to znači. Problem je to što je ovaj momenat sada idealan za vlast: dovoljno su blizu da mogu da fingiraju da su za članstvo u Evropskoj uniji, dolaze pare iz Evropske unije - a suviše su daleko od EU da bi imali velike obaveze za unutrašnje ponašanje.

Neki analitičari naglašavaju to da je Evropskoj uniji sve manje važno kakva je atmosfera u jednom društvu. U prilog tome ide činjenica da se toleriše jačanje desnice, manifestacije fašizma, gušenje slobode izražavanja. Da li je EU baš toliko svejedno...

Ne, nije joj svejedno. Problem je u tome što se EU nikada nije susrela sa toliko problema odjednom. Uvek je imala krize, neke su bile veće nego ove, ali nikad nije bilo toliko kriza u tako malom vremenskom periodu. Imala je ekonomsku krizu, migrantsku krizu, bregzit. Sada se vodi rasprava o budućnosti EU u novim okolnostima. Mislim da ćemo uskoro videti nove obrise EU. Vraćamo se na nivo odlučivanja kakav je bio kada je Velika Britanija ušla u EU, pre '73. Imaćemo jaču EU, ići će se ka jačanju evrozone, jačanju fiskalnih pravila, ka jačanju odbrane i bezbednosti (jasno je da se Evropa sa Trampovim NATO ne može pouzdati u svoju bezbednost). Kad se taj makro, generalni, dogovor napravi, onda kreću da se bave ovim pojedinačnim stvarima. Jer, nikome ne trebaju antisistemske stranke, nikome ne trebaju fašisti. To je suprotno suštini onoga što EU jeste.

To može da traje?

Makron je u naponu snage, Merkelovoj je ovo četvrti mandat (pitanje je da li će ga izgurati do kraja), a jedanput, kad se sve to dogovori između
Francuske i Nemačke, ide relativno brzo. Ali, će se uraditi taj makro - dil (on neće stavljati ostale države pred svršen čin, nego će im se ponuditi da iznesu svoje stavove). Najbolje je da
ga urade najveći i predlože ostalima. Jer, svima je jasno da ovako ne može dalje.

Vratimo se našoj realnosti koja je povezana sa ovim o čemu govorite: kad možemo očekivati prestanak pritisaka na medije, bahaćenja vlasti...?

Mislim da to neće još dugo trajati, da je taj medeni mesec gotov. Da će se početi ozbiljni razgovori o tome. Jer, dok EU bude to dozvoljavala, oni ne računaju ozbiljno na to da se proširenje desi. Imamo ciklus do 2025, Makron je rekao da se paralelno radi na proširenju, da bi do njega moglo da dođe posle 2025. Oni nemaju problem sa proširenjem, ali do 2025 - da. Jer, onda bi se novi igrači umešali u dil o tome kako će EU da izgleda. Mi nećemo biti tu kada se taj dil o izgledu EU bude pravio, ali ćemo moći da uđemo posle njega. Mislim da će 2020. biti ključna, jer iduće godine su bregzit, izbori za Evropski parlament, nova Evropska komisija. Kod izbora za EP se o proširenju ne priča, jer proširenje je eksplozivna tema, pogotovu za desničare i populiste. I ako kod nas neki, kao, hoće u EU, a vole populiste, populisti će iskoristiti proširenje da na talasu ksenofobije preuzmu vlast. Znači, hoćeš da uđeš u EU, a da ona bude populistička. Jedno drugo isključuje. Dakle, Britanija izlazi, biće postavljeni na sto obrisi novog finansijskog okvira, novi sastav EK počinje da radi u novembru i kreće se na realizaciju
plana Evropa 2020 -2025. Pojačaće se upozorenja u vezi sa medijima i radom Parlamenta koji je potpuno devastiran. U Junkerovoj strategiji se ozbiljan fokus stavlja na civilno društvo, jer shvataju da je ono u Srbiji jedini agent promena, pošto su partije potpuno razvaljene. Jedino se civilno društvo opire i gura prst u oko. Tako je u celom regionu. Zbog toga je 2020. vrlo ozbiljna; voleo bih da vlast 2018. i 2019. iskoristi da uradi sve što može. Jer, te 2020, kada se EU okrene Zapadnom Balkanu, onaj ko kaže uradio sam to, to i to - taj će se izdvojiti. Ako tada budemo izašli sa razvaljenim svim institucijama, pritisak će biti da se to sređuje, pre nego što pričamo o pristupanju.

Šta loše može da se dogodi Srbiji u EU?

Ništa, apsolutno ništa što se ne bi desilo izvan EU. Ali, može mnogo toga lošeg što bi se desilo izvan, da se desi ako ne uđemo. Znači, unutar EU mi funkcionišemo kao svaka druga država. Šta se loše desilo Hrvatima u EU? Ništa!

Negativni efekat mogao bi da bude odliv stanovništva, ali to se nama događa kao i ostatku EU sa istoka. Problem je to što naši ljudi kad odu, ostanu zauvek, njihovi se ponekad i vrate. Nama može da se poveća odliv, ali ljudi neće odlaziti za stalno. Sada ljudi odlaze bukvalno sa babama i dedama. To bismo mogli da promenimo, da ljudi razmišljaju o tome da se vrate.

Koliko je sintagma ,,evropski standardi’’ zloupotrebljena, koliko je izvor korupcije, laži, različitih manipulacija. Mislim na slučajeve poput onog da, recimo, neko napravi hiljade i hiljade poštanskih sandučića po ,,evropskim standardima” i uzme ogroman novac?

Naravno, ogroman je broj takvih primera. Poput onog standarda linijskog prevoza (Beograd-Zagreb, Beograd-Pogorica, Beograd-Sarajevo). Navodno se ne sme, jer nije po evropskim standardima. Ali, to uopšte nije regulisano evropskim standardima. Pa, zašto sprečavati nešto što nije regulisano, sve je dozvoljeno osim onog što je izričito zabranjeno. A kod nas je zabranjeno i ono što nije regulisano. A ti naši prevoznici idu u države EU. Zašto sprečavati preduzetništvo. Očigledno su nekom ušli u biznis. I onda narod mrzi EU, pita se koja budala sedi u EU i to smišlja. Pa, niko, tako se stvara animozitet. Sećam se teksta u kojem se kaže da će, kad uđemo u EU, svaka zgrada sa ravnim krovom morati da ima travu na krovu, a to košta 200 evra po kvadratu. Zamislite čoveka na Konjarniku, recimo, koji živi u takvoj zgradi, ljude koji žive u blokovima ravnih zgrada, koliko će to da ih košta. O čemu je reč? To je preporuka, jer su naučnici izračunali da je travnjak najbolji izolator. Kod nas je to preneto kao da je reč o obavezi i kako da ne napravite animozitet: čovek izračuna da mu za 50 kvadrata ravnog krova treba deset hiljada evra. S druge strane, uveli smo akcizu na struju. OK, to jeste standard EU, ali, zašto to nismo malo odložili. Zašto ne podižemo akcizu na duvan, koja je upola manja nego u EU. Zašto to nije prioritet - punimo budžet, smanjimo pušenje, smanjimo problem sa zdravljem. Zašto ne zabranimo pušenje u lokalima, i to je preporuka EU. Kažu, uništićemo ugostiteljstvo. Nije tačno, bio sam u Engleskoj kada je uvođena zabrana, ljudi nisu manje išli u kafane, samo su pušili napolju, ili su prestajali da puše. Znači, efekat je na duvanskoj industriji, a duvanska industrija puni osam ili devet odsto budžeta. Ne zabranjujemo duvan koji je jedan od glavnih izazivača kancera pluća, nego ispitujemo osiromašeni uranijum. Treba i o njemu da se priča, ali to ne sme da postane pokrivalica za druge stvari na koje možemo da utičemo i za koje su krivci mnogo bliži nama.

Da krenemo od toga, od izduvnih gasova, kako žive ljudi u Ustaničkoj, u 29. novembra, zašto nemamo više električnih autobusa, trolejbusa... Takođe imamo i otkrivanje burića sa otrovnim materijama zakopanim po Srbiji. Neko mora za to da odgovara.

Da li je 2025. realnost za ulazak Srbije u EU, ili je to suviše optimistično?

Kao godina za ulazak Srbije u EU – 2025. je moguća. Uslov za to je da ne pravimo poteze u pogrešnom smeru, da nema izbora svake godine i da eliminišemo sve svoje greške. Da ubrzamo proces harmonizacije zakonodavstva i izradu pregovaračkih pozicija i dokumenata neophodnih za pregovore. Dakle, nemamo pravo na grešku, kada je reč o pregovorima o pristupanju. Da li smo sposobni za to, videćemo već sa izmenom Ustava u domenu pravosuđa. Moje mišljenje je da tu ne idemo u dobrom pravcu. Pitanje dijaloga sa Prištinom mora da ide paralelno svojim tokom, i dinamikom imajući 2025. u vidu.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , , .