Napori da se normalizuju narativi da je Zapadni Balkan previše za EU ili obrnuto mogu se efikasno rešiti samo preispitivanjem naše kritike prema EU. U isto vreme, EU bi trebalo da bude proaktivnija i da zadrži svoje obaveze prema ljudima Zapadnog Balkana. Ovo je od suštinske važnosti za budućnost Zapadnog Balkana u EU i budućnost EU na Zapadnom Balkanu.
Evropska unija je odnedavno predmet sve veće kritike zapadnog Balkana. Ova kritika raste zbog neuspeha EU da održi svoja obećanja regionu. Deo ove kritike zasnovan je na neuspehu EU da ispuni obećanje liberalizacije viznog režima za građane Kosova.
Šest zemalja zapadnog Balkana broji oko 17,9 miliona stanovnika. Već više od decenije, 16,1 miliona građana koji žive u ovom regionu može slobodno putovati u EU, ali je oko 1,8 miliona Kosovara i dalje izolovano. Ova izolacija je znatno povećala nepoverenje građana Kosova prema EU. Međutim, takva kritika nije na mestu jer je Komisija EU dala preporuku o liberalizaciji viznog režima u 2016. i 2018. godini, potvrđujući ispunjavanje svih merila od strane Kosova. Međutim, neke države članice još uvek se zalažu protiv pozitivne odluke po ovom pitanju. Iako su kontinuirano govorili o liberalizaciji viznog režima kao tehničkom procesu, nažalost je njihov otpor da se Kosovu odobri bezvizni režim pretvorio ovo pitanje u visoko politizovan proces.
Iako Evropska komisija snosi svoj deo odgovornosti, to se ne prepoznaje u kritikama koje su na tu temu upućene prema EU. EU se koristi kao sveobuhvatan termin za kritiku iz regiona, ignorišući složenost dinamike u Uniji. Ovaj pristup u javnosti oblikuje percepciju jednoobraznosti i kohezije u Uniji, u smislu kako oni vide i pristupaju regionu, koji je daleko od istine i stvarnosti. Ali, možda je nedostatak takve jasnoće kod vlada regiona namerno ili/i odražava dublji problem s stepenom razumevanja na zapadnom Balkanu šta čini EU i kako ona funkcioniše, ili barem nedostatak uvažavanja za njih.
Deo zdravih odnosa između Zapadnog Balkana i EU mora biti bolja situacija i definicija stvorena od strane vlada, kao i civilnog društva, a posebno medija u regionu u njihovom bavljenju EU, prilikom prenošenja ‘obećanja ili obaveza građana iz EU’. Ova jasnoća je podjednako važna za građane regiona ali i za kredibilitet institucija EU. Međutim, deo pitanja s kredibilitetom uključuje, kao što ilustruje slučaj liberalizacije viznog režima za Kosovo, kako podrivanje EU od strane država članica slabi moć i uticaj EU, što u praksi znači uticaj Evropske komisije, bar na Zapadnom Balkanu. U okviru neuspeha u procesu liberalizacije viznog režima, ono što Francuska i Holandija, između ostalog, saopštavaju građanima Kosova jeste da nemaju poverenja u rad Evropske komisije, pa zašto bi onda građanin Kosova mogao da posmatra Komisiju drugačije? Obnova politike uslovljavanja je od suštinskog značaja, ali takođe bi i državama članicama koje ulažu u jačanje vladavine prava u regionu bilo bolje da stave svoj uticaje u potpunosti iza Komisije, umesto što stvaraju raskol i zabune u procesima.
Treći aspekt argumenta ovog članka, kako je predložen u naslovu, u cilju preispitivanja kritika iz regiona prema EU, takođe je važno uzeti u obzir narative koji su ih definisali.
Kada je EU 2006. predložila pojačavanje ekonomske saradnje na Zapadnom Balkanu, tadašnji mediji izveštaji su svedočili da je predlog naišao na malo entuzijazma u regionu. Narativ EU o ovom konkretnom predlogu bio je da se region mora odmaknuti od nacionalizma, uključiti se u izgradnju poverenja i okrenuti ka bližoj ekonomskoj saradnji. Međutim, region je na ovaj predlog odgovorio kritikom da ovo predstavlja pokušaje za obnovu bivše Jugoslavije. Ovakav narativ je postao uobičajen za kritike iz regiona prema inicijativama EU i nije evoluirao više od dvadeset godina od završetka rata.
U strateškom dokumentu EU iz 2006. godine pod nazivom „Zapadni Balkan na putu ka EU: konsolidacija stabilnosti i podizanje napretka“, ključno za ovaj dokument bilo je promovisanje bližih trgovinskih odnosa među zemljama regiona. Sloboda kretanja roba i ljudi je suština procesa i vrednosti evropskih integracija. Ovo često zloupotrebljavaju pojedinci koji se fokusiraju na zavere kako bi objasnili nedavne napore koji se obično nazivaju Mini-šengen, a koji u velikoj meri oličavaju koncept EU iz 2006. Ono što zapanjuje je to što se, čak i sada, 15 godina kasnije, većina političara u regionu ne oseća ugodno da sličnu ideju (regionalna trgovinska integracija) predstavi kao svoju, uglavnom zbog oštrih kritika.
Potencijal kritike koja cilja EU iz regiona Zapadnog Balkana može se bolje i konstruktivnije iskoristiti. Narativi kritika iz regiona prema EU podjednako nehotice podstiču ili podržavaju krajnje desničarsko obrazloženje angažmana EU sa Zapadnim Balkanom, a to antagonizira prijatelje regiona. Može se postići bolji modus operandi komunikacije i kritičkog angažovanja između regiona i EU, onaj koji ne stvara pogodno okruženje za pokroviteljstvo. Civilno društvo posebno može pomoći u oblikovanju narativa koji se bazira na izvesnosti i predvidljivosti. Nevladine organizacije na Zapadnom Balkanu će stoga, posebno na Kosovu i u Srbiji, morati da se odmaknu od upletenosti u nacionalne etno-političke diskurse, jer je to neusklađeno sa karakterom i prirodom civilnog društva. Na primer, na Kosovu se to manifestovalo narativima koji izazivaju strah o udruživanju srpskih opština koje uživaju izvršne nadležnosti u oblasti obrazovanja, kulture i zdravstva. U Srbiji mi se čini da tamošnje civilno društvo doprinosi, možda nehotice, daleko većem udelu u održavanju statusa quo na Kosovu od vlade.
U sve više poljuljanim savezima koji se zasnivaju na normativnim okvirima, pogrešne su računice nekih političkih lidera da će procesi osmišljeni kao političke igre tvrde moći doneti veću stabilnost. Ali, takve opcije postaju neizbežne u odsustvu verodostojnog i pouzdanog aktera, to je EU, što ponekad potkopavaju države članice. Napori da se normalizuju narativi da je Zapadni Balkan previše za EU ili obrnuto mogu se efikasno rešiti samo preispitivanjem naše kritike prema EU. U isto vreme, EU bi trebalo da bude proaktivnija i da zadrži svoje obaveze prema ljudima Zapadnog Balkana. Ovo je od suštinske važnosti za budućnost Zapadnog Balkana u EU i budućnost EU na Zapadnom Balkanu.
Ramadan Ilazi
PhD Kandidat, Političke nauke i međunarodni odnosi, Gradski univerzitet u Dablinu i stariji istraživač Kosovskog centra za bezbednosne studije.
Tekst je dostupan i na engleskom jeziku i deo je zajedničkog projekta razmene sa portalom sbunker.net iz Prištine.
Pročitajte i verziju na albanskom jeziku na sajtu Sbunkera.
Podeli sa prijateljima
