Below you'll find a list of all posts that have been tagged as “Region”
Napori da se normalizuju narativi da je Zapadni Balkan previše za EU ili obrnuto mogu se efikasno rešiti samo preispitivanjem naše kritike prema EU. U isto vreme, EU bi trebalo da bude proaktivnija i da zadrži svoje obaveze prema ljudima Zapadnog Balkana. Ovo je od suštinske važnosti za budućnost Zapadnog Balkana u EU i budućnost EU na Zapadnom Balkanu.
Ako se tome dodaju još pravila uspostavljena inicijativama poput „Berlinskog procesa“, „mini-Šengena“ i stotina bilateralnih sporazuma, postaće suviše složeno da bi se tržište moglo nositi sa tim. Ova sve veća usloženost simptom je opsesije u regionu institucionalnim izomorfizmom koji površno imitira EU. U odsustvu realne procene tržišnih potreba i kapaciteta za reforme, ova opsesija pojačava percepciju građana u regionu da „radimo više“ umesto „radimo bolje“ i savršeno hrani samoispunjujuće proročanstvo da ulazak u EU izgleda kao put bez kraja. A to ima ozbiljne političke implikacije.
O čuvenim pregovorima Srbije i Kosova od prije desetak dana u Vašingtonu pisano je dosta. Pisano je dosta i o, najvjerovatnije, kratko-živućem sporazumu dvije strane. Najviše je ipak ko-mentarisan nesvakidašnji, za mnoge po Srbiju ponižavajući, susret između predsjednika Tram-pa i predsjednika Vučića.
Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Na našim prostorima se malo što promijenilo posljednjih decenija, iako su možda došli neki drugi ljudi da se bave politikom. Oni su zapravo avatari, glasnici istih ideja, iste retorike, istovjetne ikonografije koja nas je bacila na koljena početkom devedesetih i gurnula, kao što je to Ante Marković zlokobno prognozirao 1990. godine, u zapećak Evrope – tj. u vječnu čekaonicu.
U stavovima autoritarnih lidera, evropeizacija nema ništa sa političkim vrednostima i normama. Oni je razumeju isključivo kao retoriku koja ih čini ‘normalnim’ u očima Evrope i njenih građana, a koju koriste isključivo da steknu, učvrste i prošire moć.
Vređanje, ponižavanje, pretnje Bošnjacima, teritorijalne pretenzije i prizemne, providne laži obeležavaju odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini. Zvanični Beograd remeti krhotine balkanskog primirja – Srbija nije respektabilni partner, nego sused koji će uvek učiniti jedino što može, da smeta okruženju i isijava gubitničke frustracije koje ne treba potcenjivati.
Prošlog je mjeseca pod sumnjom na visoku korupciju i zloupotrebu položaja uhapšen načelnik bosanskohercegovačke opštine Velika Kladuša Fikret Abdić, zajedno sa još nekoliko saradnika. Tužilaštvo Unsko-sanskog kantona na krajnjem sjeverozapadu Bosne i Hercegovine je saopštilo kako su Abdić i njegovi saradnici osumnjičeni za malverzacije pri javnim nabavkama, protivzakonito zapošljavanje, unapređivanje i nagrađivanje opštinskih službenika, zloupotrebu budžetskih sredstava, malverzacije sa građevinskim zemljištem i dodjelom dozvola za gradnju.
Američka ambasada u Beogradu odaje utisak vrlo zloslutnog zdanja – savršena mermerna kocka sakrivena iza visoke metalne ograde, čuvana naoružanim stražarima. U trenutku kada mi stižemo tamo, petnaestak ljudi već stoji u redu, cvokoće od zime i čeka da bude prozvano kako bi prošlo kroz nebrojene stepene obezbeđenja. U momentima kada smo uspevali da skrenemo misli sa parališućeg osećaja hladnoće, supruga i ja smo se gledali očima ispunjenih strahom i govorili jedno drugom: “To je to, sve ili ništa.”
Statistika, koliko god negativna i neobećavajuća, saopštava samo jedan deo mračne priče koja stoji iza pražnjenja balkanskih zemalja. Drugi deo je odgovor na pitanje: Šta je uzrok? Ono što se može identifikovati kao univerzalna karakteristika regiona je potpuno odsustvo vizije budućnosti i strategije za dostizanje viših standarda u svim oblastima života. U uslovima vladavine ekstremno koruptivnih režima čija vlast se bazira na vrlo upitnim demokratskim principima – ako se uopšte više može nazvati demokratijom u pojedinim slučajevima – vrlo je teško stvoriti sliku sebe kao produktivne jedinke.
Dok istraživanja koja se fokusiraju na korozivni kapital postaju sve više mainstream, glavni problem je komuniciranje rezultata istraživanja na Zapadnom Balkanu, regionu koji se sav sastoji od tranzicionih zemalja. Često iskrojene poruke o opasnostima i zamkama korozivnog kapitala za upravljanje i demokratiju se teško prenose vladajućim elitama, ali i široj publici, pogotovo u slučaju kada vladajuća elita nije za to zainteresovana.
Tako su građani Bosne i Hercegovine došli u situaciju da za svoje ponašanje tokom prvog vala budu pohvaljeni od strane vlasti koje im nisu ostavile nikakvog drugog izbora nego da istraumirani ostanu u svojim domovima i da strahuju kako od pandemije tako i od života poslije nje, znajući da će ekonomski teret krize prije ili kasnije morati podnijeti sami. No, nije da su te pohvale nezaslužene – građani su se stvarno pridržavali mjera i isključivo je njihova zasluga što je prvi val pandemije u BiH prošao relativno dobro, ako je uopšte i prošao.
Nakon što je lansiran portal Rat u Srbiji, nacionalistička javnost je zauzela napadačku formaciju, na čelu sa Miloševićevim naslednikom Ivicom Dačićem i najdugovečnijim pamfletom Velike Srbije – Večernjim Novostima.
Prošloga je petka (29/05/2020) Delegacija Europske unije u Bosni i Hercegovini u Sarajevu upriličila javnu debatu povodom godišnjice Mišljenja Europske komisije o zahtjevu BiH za članstvo u EU. Debatu je bilo moguće pratiti putem aplikacije Zoom a na njoj se razgovaralo o napretku kojeg je potrebno ostvariti po pitanju 14 ključnih prioriteta u oblastima demokratije, vladavine prava, javne uprave i temeljnih prava.
Šestog maja, 20 godina nakon prvog sastanka, lideri Evropske Unije i zemalja Zapadnog Balkana, tzv: ‘WB6’, sastali su se na drugom Samitu u Zagrebu, koji je morao biti održan online zbog pandemije. 2000. godine, EU je zemljama Zapadnog Balkana ponudila proces stabilizacije i pridruživanja, koji je obuhvatao sporazume o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kao i pregovore o članstvu kao korake prema punopravnom članstvu. Kada se Hrvatska pridružila 2013. godine, neizrečena ambicija bila je da će se i ostale zemlje Za-padnog Balkana uskoro pridružiti ili se makar čvrsto nalaziti na putu ka članstvu, što je bilo bazirano na o-čekivanjima da je bivšim komunističkim zemljama koje su ušle u EU 2004, za to bilo potrebno oko 15 godi-na.
Iako EU ostaje glavni partner regiona, ekonomska kriza u prethodnim godinama i rastući uticaj ekstremno-desničarske političke struje u mainstream politici, uzmrdanu društvenu i političku koheziju i pukotine u Euro-Atlantskim odnosima, mi vidimo EU koja je fokusira-na na unutrašnju politiku, jer njihovi građani očekuju fokus na rešavanje unutrašnjih problema. Stoga ne čudi da uticaj EU na Zapadnom Balkanu slabi, uprkos tome što je ona i dalje glavnim donator i ekonomski partner regiona – na primer.
Gubimo važnu bitku, bitku za mlade, posebno one generacije koje u javnom govoru klasifikujemo kao ljude koje „politika ne zanima, a ratova se ne sećaju“. Ove godine obeležava se 20 godina od pada režima Slobodana Miloševića. Ljudi rođeni te 2000. godine uveliko su deo društvenog i političkog života, i od svoje najranije mladosti izloženi su stravičnoj kampanji falsifikovanja i negiranja naše nedavne istorije, kroz popularnu kulturu, formalni sistem obrazovanja i pogotovo, kroz medije.
Volja i otpor u regionu da se suprotstavljaju malignom uticaju stranih faktora i ojačavaju demokratsku političku kulturu se sve više smanjuju i slabe usled pojačanog nezadovoljstva i frustracije sa sporim rezultatima u ispunjavanju zajedničke vizije kako je to definisano u “Deklaraciji samite u Zagrebu”, iz novembra 2000. Dve decenije kasnije, u vreme hrvatskog predsedavanja Savetom Evropske unije, održaće se samit EU i zemalja Zapadnog Balkana u Zagrebu, koji predstavlja krucijalni trenutak za oblikovanje koherentnog i jedinstvenog pristupa prema regionu.
Znate već kako idu sve balkanske priče… Ako je nešto – na primjer crnogorski Zakon o slobodi vjeroispovijesti – usvojeno u decembru 2019, da bi se odredio, kako ovdašnji zaljubljenici u prošlost (oni koji, zapravo, preziru budućnost; oni za koje je ponovljena prošlost jedina budućnost koja ih zanima) vole reći „širi istorijski kontekst“, valja nam se vratiti barem nekoliko vjekova unatrag.
Evropska uniija se trenutno suočava sa toliko mnogo izazova da ne možete da pronađete previše ljudi u Briselu kojima je stalo do proširenja, ili sudbine Zapadnog Balkana. Preostali prijatelji re-giona su ipak odahnuli prošle nedelje kada je novi komesar EU za proširenje Oliver Vàrenhyi predstavio novu metodologiju proširenja.
Pokušaj Ričarda Grenela da oživi dijalog Kosova i Srbije je verovatno i poslednji pokušaj koji ćemo videti u narednih nekoliko godina, da se odmrsi najveći čvor u zamršenoj mreži balkanskih problema. Ali su sve šanse da neće uspeti.
Kada živite balkansku stvarnost punu iracionalne mržnje koja je dovodila do najdrastičnijih povreda ljudskih prava (bez pravde za žrtve), onda ne možete jednostavno odbaciti ideju koja nam je predstav-ljena kao ‘mini-Šengen’. Ne možete biti protiv toga da Srbija i Albanija, koje su komunicirale samo onda kada su baš morale, sada uspostave jedinstveno tržište radne snage, drastično lakši protok roba i kretanje samo sa ličnom kartom.
Dok Aleksandar Vučić, predsjednik Srbije, javno promovira ideju tzv. Malog šengena u regionu, zajedno sa Albanijom i Sjevernom Makedonijom, u kome bi prije svega bila omogućena sloboda kretanja ljudi, roba i usluga (po uzoru na Evropsku uniju), mediji objavljuju spiskove (navodno osumnjičenih ratnih zločinaca) napravljene u Banja Luci i Beogradu na kojima je oko 3.500 pripadnika Armije Republike BiH i HVO-a. Na spiskovima su najviši politički, policijski i vojni dužnosnici nekadašnje Republike Bosne i Hercegovine koji su učestvovali u odbrani zemlje od 1992. do 1995. godine. Zemlje koja je, kako je dokazano u Haškom tribunalu bila napadnuta od strane Srbije i Hrvatske.
Nakon pobede pokreta Samoopredeljenje na kosovskim izborima pre mesec dana, oni koji se bave Balkanom bili su pomalo zbunjeni: Šta pobeda Aljbina Kurtija predstavlja za Kosovo ali i za čitav region? Odgovor je donekle nejasan i Kurtijeva moć trenutno počiva u neizvesnosti i nesigurnosti koju je on sam stvorio. Ipak, neke nagoveštaje možemo pronaći ako duboko zaronimo u njegovu kompleksnu političku prošlost koja otkriva njegov karakter i ideje.
Ispostavlja se još jednom da se u Hrvatskoj izbori ne mogu dobiti – ili samo tako misli klika opasnih političkih pretendenata na vlast i državnu kasu – bez šurovanja sa nacionalizmom i njegovim primitivnim pojavnim oblicima, poput kretenoidnih pesmuljaka i skandiranja. Ali, ne može ni bez nasilja. Onako, malo, da se zna ko je gazda.
Povesti celu zemlju u rat, prvo protiv bivših komšija, susednih naroda i ravnopravnih federalnih jedinica, a onda nakon toga i protiv celog zapadnog sveta – to nije tek luda odluka jednog političara – čak ni u mnogo gorim diktaturama nego što je bila Miloševićeva.
Za odgovor na pitanje da li se u Srbiji poštuju ljudska prava potrebno je krenuti od početka. Prvo, ljudska prava se nigde ne poštuju u potpunosti, ali je uz to uvek važno napomenuti da to nikada ne sme biti izgovor za izostanak reakcije vlasti i državnih organa na različite incidente i prakse. Drugo, važno je znati sa kim se poredimo i na koga pomislimo kada govorimo o „kršenju ljudskih prava“. Ako se poredimo sa Severnom Korejom, Kubom ili Iranom, situacija je svakako bolja, ali ovakvo poređenje daje potpuno pogrešnu sliku.
Regionalna saradnja, posebno u trouglu BiH-Hrvatska-Srbija postoji i obliježena je držanjem figa u džepu i licemjerstvom političkih lidera. Posebno od ovakve vrste saradnje pati Bosna i Hercegovina, jer često volim reći „dovoljno je da u Srbiji i Hrvatskoj kihnu, mi ovdje se odmah prehladimo“, jer je licemjerno javno zagovarati teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine, a istovremeno zdušno i bez kritike podržavati secesionističku politiku iz Republike Srpske. Ili pak vidjeti prostor Hercegovine kao sastavni dio BiH, a podupirati gotovo javno, istina, oprezno, treći entitet, koji bi opet imao etnonacionalno obilježje. Hoću reći da su i Srbija i Hrvatska protiv međunarodnog tutorstva u BiH, a pri tome se sami ponašaju kao tutori nad svojim etničkim korpusima.
Iz godine u godinu, Srbija nazaduje na različitim listama organizacija koje mere slobodu medija, što dokazuju izveštaji organizacija poput Reportera bez granica ili Fridom hausa. I Evropska komisija je u Izveštaju o napretku Srbije u evropskim integracijama problem medijskih sloboda stavila u poseban fokus. Istovremeno, iz godine u godinu povećava se broj pretnji i napada na novinare, koji – gotovo po pravilu – ostaju bez sudskog epiloga, čime se šalje signal nasilnicima da je sezona lova na novinare i dalje otvorena.
Vratiti se u državnu upravu nakon petog oktobra 2000. godine, pokušati da izmenite sistem koji je ratove stvorio i na ratove ćutao, bio je ogroman zadatak DOS-a i svih koji su tada radili na promenama države i društva. Prethodno smo svi učestvovali i u prilično mirnoj odbrani rezultata izbora koje je Milošević pokušao da pokrade, a koji su održani na moj rođendan 24. septembra 2000. godine, da malo i privatizujem ovaj tekst.
