Lingua blablativa | Histerija

Politika Ana Simona Zelenović

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti

Kada je predsednik Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović u svom odgovoru na pitanje pevačice Kristine Kovač zašto nije saznao ime napadača Ksenije Radovanović (Pitao si? Ne rece to nigde.), pre nekoliko dana na svom tviteru napisao: Čitaj Kiki.Ne mogu svima da odgovaram na ista pitanja.Ako zaista sumnjas da stitim nekog ko je išamarao ribu i jos da je pritom taj moje “obezbedjenje“. Najgore,izleteo sam za njima da pitam sta se desilo, oni su zapalili a ove histeričarke su me polivale govnima, on je, možda i ne slutivši, nastavio, od Hipokrita do Frojda dugu tradiciju, nazivanja žena koje reaguju na patrijarhat kritično, oštro pa neka bude i besno, histeričnim.

Pojam histerije ima svoju dugu istoriju vezivanja za ženski pol/rod, ili, da budem preciznija - pojam ima dugu istoriju muškog vezivanja žena za ovaj fenomen. Razni stručnjaci iz oblasti medicine i psihijatrije imali su (kvazi)naučna objašnjenja zašto su žene histerične. Kao i drugi rodni stereotipi, i ovaj dolazi iz pretpostavke da je biologija (anatomija) uslovila rodni identitet ili rodnu ulogu žene. Reč i potiče od grčke reči za matericu hystera (ὑστέρα) koju je Hipokrit prvi put upotrebio da opiše poremećaj u kom materica šeta telom i uzrokuje različite psihičke i emotivne probleme. Nadalje su se u antičkoj Grčkoj histerija vezivala, ne samo za žene sa ovim problemom, već za nezadovoljeni seksualni nagon kod žena. Takođe, u ranim studijama o histeriji pojava histeričnih muškaraca se vezivala za nedovoljno maskuline, ženskaste ili najčešće homoseksualne muškarce. Institucionalizovanje tumačenja histerije vrhunce doživljava u 19. veku, gde se ustanovljava „naučni diskurs” o ovom problemu iz aspekta psihijatrije i psihoanalize.

Istorija pojma u okvirima zapadnoevropske tradicije otkriva, ne samo duboku ukorenjenost patrijarhata u jeziku, već i diskriminatorne pretpostavke koje se su se nalazile u osnovi društvenih i kulturnih koncepcija pola i roda, po kojem je ženska anatomija ujedno i njena sudbina. Tako, ovo nasleđe koje je određivalao čitave naučne grane i prakse poput psihijatrije, psihoanalize i psihoterapije kao patrijarhalne i falocentrične, prenelo se i u javni govor, najčešće muškaraca, koji pokušaju da diskredituju validnost mišljenja žena - posebno ako je to mišljenje suprotno njihovom ili dominantnom diskursu u društvu. Koliko smo puta posvedočile da žena koja ustane protiv nekog oblika patrijahalne opresije bilo one fizičke, verbalne ili suptilnije, u diskursu, i to uradi glasno i oštro, bude nazvana histeričnom? Još ako je kojim slučajem i feministkinja onda je gotovo izvesno da će se pomenuti „seksualno nezadovoljstvo” frustrirane, obično ružne, neretko brkate, naravno histerične, feministkinje po mogućnosti i lezbejke.

Ženama patrijarhalno društvo ne dozvoljava da povise ton, viču, psuju, budu drske, glasne, da fizički, svojim telom, (burno) reaguju na nasilje i nepravdu, jer ne samo da ovakva njihova ponašanja ukazuju da nisu dovoljno žene (dovoljno feminine - patrijarhalna ideja feminiteta počiva na idealima suptilnosti, pasivnosti, nežnosti), već ih karakteriše kao histerične. Ovom karakterizacijom reakcije žena su prikazane kao prenagljene, preterane, nepromišljene, te stoga iracionalne i nevalidne. Povezivanje razuma sa muškarcima, a emocija sa ženama deo je šire zapadnoevropske filozofske tradicije binarnih opozicija po kojima je osa pozitivnih karakteristika poput razuma pripisana, naravno, muškarcima, dok su žene povezivane s drugim, negativnim polaritetima. Osim toga, ženama se zamera način na koji saopštavaju nešto ili na koji reaguju, način se karakteriše kao histeričan, čime se pažnja skreće sa poente onoga o čemu govore na ono kako to čine. One moraju naime da saopšte svoje stavove hladno, razumno, mirno i suzdržano da bi njihovi argumenti bili uzeti u obzir. Da ironija bude veća, kada muškarci ne saopštavaju mišljenje na taj isti način oni nikada nisu histerični.

Upravo zato, feministkinje imaju drugačiji teorijski pogled na fenomen koji nazivamo histerijom. Kada su žene konačno počele same da se bave teorijskim proučavanjem sebe, histerija je razmatrana, ne na tragu frojdovske psihoanalitičke falocentrične tradicije, već upravo iz kritičke pozicije preispitivanja ovog povezivanja žene i seksualnosti sa histerijom, te iz semiotike i kritičke teorije diskursa. Juliet Mitchell histeriju naziva bolešću od koje pate ćerke, a objašnjava kulturnim, dakle socijalnim, a ne biološkim faktorima kao sindrom fizičkog i lingvističkog protesta protiv društvenih i simboličkih zakona Oca. Mnoge kritičarke Lakanove teorije interpretiraju histeriju kao ženski jezik tela vezan za pre-edipalnu semiotiku, proto-jezik koji izražava ono jezikom neizrecivo.

I zato, kada histeričarke i prostakuše biraju da verbalno oštro i glasno odgovore na provokacije, psovkama, tonom na ivici suza, vikanjem, jecanjem, škripom zuba, mlataranjem rukama, pokazivanjem srednjeg prsta ili to učine polivanjem pića, pljuvanjem, lomljenjem suđa, ne treba misliti da to čine zato što su žene kojima hormoni, materica ili drugi delovi tela utiču na reakcije, već zato što su društveno vekovima marginalizovani, diskriminisani, devalorizovani, objektifikovani politički (i drugi) subjekti, kojima su sistemski - pravno, ekonomski i kulturno oduzimani sloboda i pravo mišljena, govora, glasa i odluke.

Zato, nazovimo reakcije žena u KC Gradu i histerijom, ali onda tu histeriju treba razumeti u kontekstu posledica društvene opresije - naravno da će naše reakcije biti histerične sve dok se društvo sistemski ne izbori sa odnosima moći ukoronjenim u kulturnim koncepcijama roda/pola i rodnih uloga i sve dok pozicije iz kojih polemišemo ne budu pozicije ravnopravnih političkih subjekata. Do tad zadržavamo pravo na histeriju kao odgovor na ono što treba imenovati kao (rodno zasnovano) nasilje, a ne bezazlene komentare „budala koje samo hoće da te isprovociraju”.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Lingua blablativa, Politika, Tekst, Vesti and tagged , .