Dve decenije od ubistva dečaka
Teško je pomiriti se sa konstatacijom da je Srbija danas društvo u kojem je bagatelisan ljudski život, a država - vlast - nema ni minimum snage da ga zaštiti. Dušan Jovanović ubijen je zbog zločina različitosti, pripadnosti jednom narodu. Nema vidljivih znakova da je iz te žrtve bilo koja vlast nešto naučila. Postaju li svi građani ranjiva grupa.
Prošlo je punih 20 godina od ubistva trinaestogodišnjeg Roma Dušana Jovanovića, dečaka koga su u kratkotrajnom divljanju u centru Beograda, ubila dvojica skinhedsa, tada maloletni Milan Čuljić i Ivan Fedrik, kod mesta na kojem su se tada sakupljali maloletni nesilnici. Dušan je na smrt pretučen 18. oktobra 1997, u Beogradskoj ulici, kod broja 35; pošao je u dragstor da kupi sok, kada su ga presrela četvorica nasilnika. Svedokinje zločina rekle su da su maloletne ubice tukle Dušana pet minuta, oborili ga i šutirali čizmama, potom udarali odvaljenim olukom.
Ne mogavši da nastave život u neposrednoj blizini mesta zločina, Dušanovi roditelji sele se u romsko naselje u Mirjevu, majka iz četvrtog pokušaja uspeva da izvrši samoubistvo, a otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umire od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata.
Dvojica maloletnih ubica osuđena su na po deset godina zatvora, a nakon šest pušteni su na slobodu zbog dobrog vladanja. Dvojica nasilnika nisu procesuirana. Nasilje nad Romima je nastavljeno.
Zločinima nad Romima, ispostaviće se, podvlači se crta i ratnih pohoda Srbije. Dragoljub Acković, dugogodišnji aktivista za romska prava, podsetio je na činjenicu da pre ubistva Dušana Jovanovića širom Srbije zabeleženi slučajevi napada na Rome: "Bilo je jasno da to nije incident, dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Upozoravao sam na to u novinskim tekstovima, ali niko nije ozbiljno shvatio ta upozorenja. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag. A sve je počelo u vreme tih prokletih ratova. Događalo se tada mnogo toga što je ostalo nepoznato i srpskoj i svetskoj javnosti. Ne postoji vojska i paravojna jedinica koja nije uništavala Rome na ovaj ili onaj način. Ubijao ih je ko je stigao, to mogu otvoreno da kažem. Ni dan danas nije rasvetljen slučaj nestanka tri autobusa u kojima je bilo više od 150 ljudi, kod Skelana. Nestali su u masovnim grobnicama, tek mnogo godina kasnije otvoreni su taj i mnogi drugi slučajevi", podseća Acković.
Neće biti mira u Srbiji, naslućivalo se u atmosferi koja je te 1997. odisala opasnošću; učestali su klanovski sukobi kriminalaca i obračuni povratnika sa ratišta u deobi plena, ali i oko uticajnih pozicija u vrhu vlasti. Paravojne strukture su se, po nalogu razularene oligarhije, okrutno obračunavale sa demonstrantima koji su širom Srbije protestovali zbog izborne krađe, a na naslovnice se smestio i niz nerasvetljenih ubistava u beogradskom podzemlju. U aprilu je ubijen prvi policajac Srbije Radovan Stojičić Badža, vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, u junu generalni sekretar Direkcije Jugoslovenske levice i direktor Beopetrola, Zoran Todorović Kundak. Njihova ubistva nisu rasvetljena.
Vlast profašističke Srpske radikalne stranke u Zemunu otela je stan Hrvatu Ivanu Barbaliću, rođenom Zemuncu, na meti kriminalaca našli su se pripadnici manjina.
Duboko kriminalizovanoj državi ispostavljali su se ratni računi. Već tada je bilo izvesno da društvo devastiranih institucija nema snage da se suprotstavi fašizmu i rasizmu koji su izborili pravo građanstva.
Nema slučajnosti kada se u atmosferi Srbije druge polovine devedesetih, nakon ratnih pohoda države, ubije učenik osmog razreda osnovne škole, a vrlo brzo će se vršnjačko nasilje i pripadnost navijačkim grupama pretvoriti u istinski i rasprostranjeni kriminal. Bojazan za sudbinu maloletnika postaće svakodnevnica, skupine zapuštenih adolescenata koje se nazivaju navijačima i šovinističke bande postaju falange političara i biznismena.
Rajko Đurić, nekadašnji predsednik Svetskog kongresa Roma, podseća da je "vreme u kojem je ubijen Dušan Jovanović bilo vreme fašizma".
"Svaki fašizam zahteva određenu metu. Za metu se prvo uzimaju oni koji su najmanje zaštićeni, ili su potpuno nezaštićeni. Dušan Jovanović je bio žrtva zato je Rom, a Romi i Jevreji su u takvim opskurnim vremenima najpodesnije žrtve i najpogodniji materijal za zlodela. Znajući istoriju srpskog naroda, ne mogu da kažem da je Srbija zemlja u kojoj su Romi iskusili najgore i najteže, ali epoha koja je obeležena vladavinom Slobodana Miloševića za Rome je bila takva.”
Da li je samo bila?
Profesor Vojin Dimitrijević (1932 - 2012) konstatovao je da "svi vidovi diskriminacije imaju zajednički imenitelj".
"Svi se svode na to da se prema nekome ophodimo ovako ili onako, ne zbog onoga što on ili ona jeste, zbog njegovih ili njenih zasluga ili prestupa, već zbog njegove ili njene pripadnosti određenoj grupi za koju se vezuju određeni stereotipi. Ako se prema pojedincu odnosimo kao prema individualnoj ličnosti, i to ne samo u individualnim odnosima, već na jednoj opštoj, višoj ravni, i ako mediji, predstavnici svih nivoa vlasti, javne ličnosti i mnogi drugi počnu da se ponašaju tako, načinili smo prvi korak na putu tolerancije i tolerisanja."
Teško je pomiriti se sa konstatacijom da je Srbija danas društvo u kojem je bagatelisan ljudski život, a država - vlast - nema ni minimum snage da ga zaštiti. Dušan Jovanović ubijen je zbog zločina različitosti, pripadnosti jednom narodu. Nema vidljivih znakova da je iz te žrtve bilo koja vlast nešto naučila.
Postaju li svi građani ranjiva grupa.