* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Pre tačno dvadeset godina, 10. juna 1999, Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija uspostavljena je privremena vlast UN na Kosovu. Sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija koja se održala u Njujorku 10. juna 2019. za temu je imala između ostalog i trenutnu situaciju na Kosovu.
Na sednici Saveta bezbednosti UN u fokusu šefa Misije UN na Kosovu (UNMIK), Zahir Tanina, bilo je nedavno hapšenje i prebijanje dva člana UNMIK-a na severu Kosova, akcije sprovedene od strane prištinske vlasti, koja je bila jedan od brojnih razloga usporavanja dijaloga Beograda i Prištine, ali koja je izazvala i međunarodne reakcije zbog “nepoštovanja međunarodnih prava i obaveza”, te kako navodi Tanin “povrede imuniteta pripadnika UN-a”. Tanin je ovom prilikom naglasio je da ni Beograd ni Priština nisu dovoljno angažovani u uspostavljanju dijaloga pa da situacija “ne ostaje samo napeta, već može i da regresira.”
Da je situacija regresirala svedoče postupci kako Beograda tako i Prištine poslednjih meseci (od ekonomskih i pravnih odluka Prištine do izjava zvaničnika obe strane povodom poziva na dijalog), te se u međunarodnoj zajednici sve češće ističe potreba za dijalogom i insistira na nužnosti kompromisa. Sednici Saveta Bezbednosti UN o Kosovu prisustvovali su i šef srpske diplomatije Ivica Dačić, kao i ambasadorka Kosova u SAD Vljora Čitaku. Po njihovim izjavama reklo bi se da su “zabrinutosti” šefa UNMIK-a i međunarodne zajednice uopšte, potpuno opravdane. Zvaničnici obe države prenose na ovoj sednici retorike svojstvene vlastima u Beogradu i Prištini, dozvoljavajući da odsustvo volje za dijalogom preraste u međusobno optuživanje pa čak i verbalni sukob.
Vljora Čitaku istakla je da se zalaže za povlačenje UNMIK-a sa Kosova, tvrdeći da ono više nije u krizi, a na optužbe o odsustvu želje za dijalogom odgovorila je da Kosovo želi dijalog, ali ne pristaje na uslovljavanje”, podsećajući prisutne na to da je srpska vlast ta koja ne primenjuje sporazume o energetici i školskim diplomama. Prema rečima Čitaku, Kosovo primenjuje sve dogovore, ali da dogovor o Zajednici srpskih opština nije primenjen zbog toga što Srbe kontroliše Beograd i naređuje im da napuste kosovske institucije. Pored dakle ovih standarnih međusobnih optužbi predstavnika vlasti i diplomatije o tome kako se ne poštuju dogovori, usledila je i ne tako nova retorika “osvajanja” i “oslobađanja”, u svom savremenijem obliku – diskursu kolonijalizma.
Naime, ambasadorka Kosova na sednici u Njujorku izjavila je da je proglašenje nezavinosti Kosova proizvod dekolonijalizacije: “Nezavisnost nije proizvod pokreta secesionizma, nezavisnost je produkt dekolonizacije”. Na ovu izjavu Čitaku, Ivica Dačić odgovorio je uvredama upućenim ambasadorki na srpskom jeziku:
Dekolonizacija, pa to su… Znaš ko je kolonizator? Ti što sediš s njima! Dekolonizacija! Pa to je najveća glupost na svetu! Hajde ne sviraj, glupi ste koliko ste teški!
Snimak uvreda napravio je šef kosovske diplomatije Bedžet Pacoli (čiji se komentar “Kakav idiot čoveče!” čuje na kraju snimka), a objavljen je na njegovom Tviter nalogu, kao i na Tviteru Čitaku. Kao komentar u objavi na Tviteru Pacoli je dodao: Srpski šef diplomatije Dačić je dobar za teatar ali prilično loš u diplomatiji… Da, već 20 godina uživamo u slobodi of Srpske kolonijalne uprave i aparthejda. Tome je kraj! Kosovo je nezavisno. Tačka! (Serbian FM Dacic is good to do theater but quite bad on diplomatic behavior. His behavior towards Ambassador @vloracitaku & @Teutasah inside UNSC is shameful. Yes, since 20 y we enjoy our freedom from Serbian colonial & apartheid rule.That’s over, is independent. Full stop!)
Dačić je u izjavi za RTS pokušao da objasni svoj postupak i revolt:
“Koliko neko treba da nema stida da u Savetu bezbednosti pred velikim kolonijalnim silama koje su imale svoje kolonije širom sveta, i pred afričkim, južnoameričkim i azijskim zemljama koje su se oslobađale od kolonijalizma koristite jedan takav izraz, a da vas nije sramota, to je čist bezobrazluk.”
Takođe je, u pokušaju da ospori njen diskurs kolonijalizma, pozvao Čitaku da dokaže “da su albanski spomenici na Kosovu postojali u 13. i 14. veku”:
Kada mi donese jedan istorijski spomenik albanskog porekla iz 13. ili 14. v. sa Kosova. Kada pokaže jedan spomenik iz tog perioda, onda bih mogao da kažem da su Albanci tu bili u to vreme. Ali reći za Srbe da su kolonizatori, da su vladali, a ne živeli na Kosovu – to je bezobrazluk.
Međutim izgleda da Čitaku nije jedina na sednici u Njujorku koristila retoriku kolonijalizma, zauzimanja i osvajanja. Šef srpske diplomatije je u Savetu bezbednosti UN pored poziva na dijalog o rešavanju kosovskog pitanja mirnim putem upozorio da prema navodnim saznanjima Srbije, prištinske vlasti spremaju “napad” na sever Kosova. Dačić je u tvrdnji da je sledeći cilj Prištine “napad” na sever Kosova upotrebio diskurs kolonijalizma ili huškačku retoriku “osvajanja” navodeći da se sprema “osvajanje Trepče”. On je istakao da ako KFOR ne želi da “zaštiti Srbe”, to će učiniti Srbija: To nas vodi sve dalje i dalje u eskalaciju problema. Zato mislim i nadamo se da do toga uopšte neće doći i stalno upozoravamo da takve ambicije Prištine moraju da se kontrolišu i da se spreče ti planovi kako ne bi došlo do novog zaoštravanja u regionu.
Stavljajući Srbiju u ulogu kolonijalizatora a Kosovo u ulogu žrtve kolonijalizma, kosovska ambasadorka stvara narativ o Kosovu kao istorijski jedinstvenoj i homogenoj nacionalnoj, etničkoj i verskoj zajednici, što Kosovo kroz svoju istoriju svakako nije bilo. Ona svojom izjavom produbljuje diskurs MI-ONI, koji za cilj ima jednostrani i nekritički, crno-beli pogled na situaciju, kojim iznova proizvodi, odnosno produžava već postojeću dihotomiju žrtva-agresor. Upravo produbljivanjem ove dihotomije, kao što je to između ostalog učinila i premijerka Srbije, Ana Brnabić, svojom nedavnom izjavom o “ljudima iz šume”, sve više se udaljava od mogućeg dijaloga, a sve više među narodima se stvara konfliktna atmosfera podele. Insistirajući na razlici insistira se na podeli, pretpostavljaju se različiti, pa čak i suprotni interesi naroda koji živi u istoj državi i na istoj teritoriji, a kome se instruira važnost pripadnosti “svojima”, koji su u tom slučaju “na strani pravde”.
Kolonijalizam Srbije manifestuje se pre svega u zamislima o Velikoj Srbiji, ujedinjenju Srba i posredno u antiromskim, antisemitskim, nacionalističkim idejama ili insistiranju na natalitetu (Srba), a ove ideje praktično su sprovođene u delo tokom ratova devedesetih i rata na Kosovu. Srpske vlasti, pa tako i Srbija kao država, nemaju neku linearnu istoriju kolonijalizma, politika devedesetih jeste posledica nacionalističkih desničarskih ideja, ali ona se ne može posmatrati isključivo u ključu kolonijalizma. Postoje, naravno, kroz istoriju srpske države kolonijalizatorske težnje i ideje vidljive u demografskoj politici Jugoslavije između dva rata, no to ipak ne daje za pravo da se odnosi Srbije i Kosova svedu na binarnost kolonije i kolonijalizatora.
Karakterizacija Srba kao kolonijalizatora bi pre svega bila nepravda prema stanovništvu Kosova, koje god narodnosti bilo, jer bi takav diskurs podrazumevao da je srpski narod na Kosovu nužno u poziciji moći u odnosu na stanovništvo drugih narodnosti, a ujedno bi značilo da se srpski narod na Kosovu poistovećuje sa vlašću u Beogradu, što je opet nedopustiva generalizacija. Takođe, pored diskursa moći, takav pristup osnažuje diskurs razlike, kao i diskurs centra i margine, što opet nepovoljno utiče na odnose zajednica na Kosovu i opštu političku i društvenu atmosferu. U izuzetno složenoj istoriji, kulturnoj, društvenoj i političkoj situaciji Srbije i Kosova, diskurs kolonijalizma, korišćenje ratno huškačkog govora ili reči poput osvajanje, zauzimanje, predaja, pretnja, samo otežava dijalog dve države podstičući neprijateljstvo između društava i produbljujući dalje neprijateljske političke stavove oblikovane ovim stereotipnim vizijama koji nameću uglavnom državni vrhovi Srbije i Kosova.