Prajd mesec je prošao obeležen i ove godine, uprkos pandemiji, raznim online sadržajima, a Pride day (28. jun) svake godine predstavlja povod kako zajednici tako i široj javnosti, da preispita položaj LGBTQ osoba, ali i metode i ciljeve borbe ove zajednice. Za šta se borimo pola veka nakon Stounvola, kojim sredstvima i koji problemi i dalje muče LGBTQ zajednicu?
Pitanje ko se bori za čija prava i kako se samooznačavamo od samog početka organizovanja LGBTQ otpora važno je za zajednicu, ali je i pitanje oko kojeg se javljaju sukobi. Budući da je istorija LGBTQ borbe obeležena različitim načinima borbe, logično su se grupe organizovale shodno svojim identitetima. Ovi identiteti često su proizvod iskustva života u određenom telu – odnosno polu, rodu, seksualnosti, rasi, a njihova namena je koliko proizvodnja osećaja pripadnosti, toliko i zajednički ciljevi proistekli iz ovog deljenog življenog iskustva. Mattachine Society, jedna od prvih američkih organizacija koje su se zalagale za gej prava činili su beli gej muškarci, čija borba nije bila istovetna stounvolskoj pobuni koju su predvodile LGBTQ osobe, mahom rasno raznovrsne i iz nižih i najnižih društvenih klasa. Ne samo da su se njihovi načini borbe razlikovali, već pre svega oni nisu delili identitet, iskustvo niti sve ideale. Za poslednjih pedeset godina su se identiteti (ili bar termini kojima se označavaju i samooznačavaju individue ili grupe) u LGBTQ zajednici namnožili, a ciljevi i načini borbe nekad i istovetnih identiteta često se mimoilaze.
Pođimo od toga da ne postoji saglasnost oko toga kako nazivati zajednicu – dok se jedni zalažu za “alphabet soup” kišobran termina LGBTQIA+ (i sve varijante ovog akronima), drugi predlažu inkluzivniji i kraći QUEER. Čime odaberemo da se označimo tako govori i o našim političkim stavovima – da li nam je prioritet ukazivanje na istorijski značaj i kontinuitet borbe različitih identiteta ili nam je bitnije zajedništvo u drugačijosti, te da li sebe imamo i dalje potrebu da označavamo seksualnim identitetom poput gej ili lezbejka ili je za nas pitanje identiteta celovitije obuhvaćeno jednom rečju koja označava odstupanje od norme?
Čak i da zanemarimo terminološki problem naziva i simboličke reprezentacije u jeziku, ostaju nam pitanja fizičke reprezentacije svih identiteta unutar zajednice. Istoriju LGBTQ borbe obeležava stalna samokritika koja dolazi od individua ili grupa unutar zajednice, te je do danas prisutno uočavanje takozvane “sekundarne marginalizacije”. Ova pojava predstavlja marginalizaciju određenih grupa unutar zajednice čiji su deo. Neretko se to odnosi na staru naviku patrijarhata da se među zajednicom kao predstavnici i zvaničnici nađu najčešće beli muškarci. Trans osobe i osobe drugih rasa (a onda i queer žene) često su nedovoljno reprezentovane i njihovi specifični problemi nisu dovoljno pogurani na agendama organizacija ili u zajednicama. Kao što je Miss Major, trans aktivistkinja koja je učestvovala u stounvolskim pobunama rekla: “samo zato što postoji ovaj kišobran LGBT, mi smo grupisani/e zajedno. Ali znate šta? Neko je probušio rupu u kišobranu i devojke i dalje kisnu.” Takođe učesnice pola veka starih pobuna trans/queer osobe, Silvija Rivera and Marša Džonson navodile su kako se nisu osećale uklopljeno u novi pokret za LGBT prava, često su se osećale ućutkivano ili ignorisano (Riveru je jedna od lezbejki sprečila 1973. na maršu da drži govor jer je bila drag queen).[1] Identiteti unutar zajednice tako predstavljaju kamen spoticanja. Trans osobe i danas unutar LGBTQ zajednice (i u krugovima radikalnog feminizma) svakodnevno slušaju/čitaju duge debate o tome šta su oni/e i kako “smeju” da se izjasne, što često dovodi do njihovog odvajanja u samostalne pokrete. Problem sa identitetima i reprezentacijom u zajednici se sve više komplikuje dovodeći do velikog raskola između onih koji se vraćaju polu kao izvoru opresije i onima koji insistiraju na rodnom samoopredeljenju.
Nadalje se na problem identiteta tako kaleme problemi zajedničkih ciljeva. Hijerarhizovanje i privilegovanje određenih borbi naspram drugih dovodi do (auto)diskriminacije unutar zajednice i nedovoljno adresiranje specifičnih problema koji imaju pojedine subgrupe. Da li će se kao prioritet odrediti borba za usvajanje dece i šta bi izvojevana takva borba značila nekoj trans “obojenoj” osobi koja ima problem sa zaposlenjem, stanovanjem i zdravstvenim sistemom, te ne može da izdrži ni sebe a kamoli decu? Iako zajednica ima svoje mehanizme borbe protiv ovog problema, često se dešava da pitanja pola, roda, rase, pa i klase ostanu ose marginalizacije. Zato je važno u ovoj borbi ne gubiti iz vida intersekcionalnost ovih kategorija kod diskriminacije unutar zajednice i gajiti svest o tome da nas ranjivost jednog našeg identiteta ne lišava privilegija drugog.
Generacijski jaz ponekad utiče na to da nastanu sukobi oko identiteta, ciljeva i metode borbe. Mlađe generacije milenijalsa i Z (mada kod nas pre samo Z) određena prava uzimaju “zdravo za gotovo”. Često se dešava da se ne uočava politički aspekt borbi, već se potencira “proslavljanje” identiteta, zabavni i frivolni karakter LGBTQ manifestacija od parade, preko žurki do drag večeri. Ne želim da sporim potrebu za ovim vidom zabave, niti obesmišljavam njenu svrhu, već ukazujem na to da danas sve manje postoji svest o revolucionarnoj prirodi ovih manifestacija koje su kroz LGBTQ istoriju predstavljale kreativni otpor i radikalnu kritiku patrijarhata. Mlađe queer generacije ne vide, ili vide ali ne žele da ruše, vezanost kapitalističke industrije zabave i konzumerizma sa politikama identiteta. Često se seksualnost, takođe kroz neoliberalizaciju, vidi kao privatna stvar koja nema preterano puno veze sa politikom i društvenim sistemom. Sa druge strane, ono što mlađe generacije donose, a može se reći da je queer linija fronta još od stounvolskih pobuna imala iste poglede, jeste sagledavanje identiteta kao fluidnih – rušenje binarnih kodova identifikacije i reprezentacije, ali i naglašeno korišćenje rodnog identiteta kao jednog oblika “maskarade”. Dok su npr. lezbejke stounvolskog vremena imale čvršće izraze rodnog identiteta u kategorijama butch i femme, danas primećujemo da ovakvi modeli reprezentacije ne samo da se iščezavaju pred novim modelom vizuelnog izraza lezbejki bez muško-ženske dihotomije, već i da jedna osoba može smeniti svoj butch i femme izraz dan za danom. U doba gde možemo da budemo šta god odaberemo jer su samoidentifikacija i mogućnost modifikacije tela uzele maha, identiteti se shvataju kao igra, predstava i istraživanje. Ono što LGBTQ zajednicu sprečava da identitet shvati isključivo kao zabavu, masku i “paradu” jesu realni problemi opresije koji su i dalje ostali prisutni u društvu sistemski i svakodnevno.
Zajednicu širom sveta muče neki isti problemi, bez obzira što se broj zemalja koji legalizuje brakove, dekriminalizuje seksualne činove i uvodi antidiskriminacione zakone, u poslednih pola veka povećao. LGBTQ zajednica u državama u kojima su prava i nominalno i fizički ugrožena, trpi posledice nasilja, progona, zatvora ili čak smrti. Problemi sa kojima se suočava zajednica tamo gde je pravno „zaštićena“ i dalje su diskriminacija i nasilje u društvu, na ulici, pri radu, u porodici ili školi. Takođe tretman unutar zakona je upitan, LGBTQ osobe ne prijavljuju nasilje često iz straha ali velikim delom i iz nepoverenja u institucije pravde, te su često potrebne organizacije koje se dodatno bave beleženjem nasilja, prijavom i praćenjem sudskog procesa. Njihov tretman u zatvoru je problem budući da se suočavaju sa velikim procentom diskriminacije i nasilja kako od zatvorenika/ca, tako i od osoblja. Pravni sistem nije jedini koji se ogrešio o LGBTQ osobe, tu je za njim i zdravstveni sistem na koji se veliki deo zajednice žali kao na diskriminatoran – bilo da je u pitanju diskriminacija koju vrše individualno radnici/ce ili da je reč o sistemskom neprepoznavanju specifičnih zdravstvenih problema i potreba. Lezbejke češće odlažu ginekološke preglede, afroameričke LGBTQ osobe ređe posećuju doktore od belih LGBTQ osoba, trans osobama često nije pruženo dovoljno informacija ili im se odbija lečenje, a mnogim LGBTQ osobama najnižih klasa nije dostupna zdravstvena nega. Posledice diskriminacije i nasilja, bilo da je u pitanju porodično nasilje, silovanje, policijska brutalnost, nedostatak posla, su brojni psihički i fizički problemi od bolesti zavisnosti do raznih bolesti izvazvanih životom bez adekvatne nege i u lošim uslovima.
Zato borba ne prestaje sticanjem prava, već se pretvara u borbu za sprovođenje prava. Oko većine pitanja ljudskih prava nema spora unutar same zajednice (ako ne računamo da TERF lezbejke koje kao deo zajednice spore određena ljudska prava trans osobama), međutim ono što ostaju bolne i goruće teme u zajednici od stounvolskih pobuna do danas jesu pitanja braka, roditeljstva, ali i seks rada odnosno prostitucije. Brak i roditeljstvo predstavljaju prema onim radikalnim strujama prežitke građanskog buržoaskog morala protiv kojih se zajednica oduvek bori. Borba protiv nuklearne porodice je na agendi ranih aktivista/kinja značila borbu protiv kapitalizma i patrijarhata, tako da bi traženje da se LGBTQ zajednici prizna tako nešto značilo odricanje od sopstvenih ideala borbe – značilo bi da sve što zajednica želi jeste da bude prihvaćena u društvo takvo kakvo je a ne da uruši postojeći poredak. U drugoj liniji argumentacije apostrofira se pravo na izbor i brak kao ljudsko pravo. Međutim ovaj lični izbor nije samo stvar ideala, on sa sobom nosi i brojne privilegije – nažalost u doba gde brak i dalje nije samo papir on ima praktičnu važnost za partnere i njihova prava u slučaju bolesti, smrti ili nasleđivanja. Često pak fokus na ovo pravo braka i roditeljstva marginalizuje već skrajnute članove/ce zajednice, kao i njihove probleme ekonomske, rodne, rasne i klasne nepravde. Na toj margini prava i fokusa nalaze se seks radnice/ci. I dalje traju debate treba li ili ne legalizovati i na koji način seks rad. Iako legalizacija ima svoje i prednosti i mane, kako ideološki tako i praktično, treba se fokusirati na probleme koje odsustvo zakona ili način sa koji je zakon formulisan, pravi sex radnicama/icima. Potrebno je istaći zastupljenost posebno ugroženih žena i trans “obojenih” osoba upravo u ovom tipu posla i analizirati ga strukturalno (pitajući se zašto je to njihov izbor ako je uopšte izbor, koji su koreni i posledice toga).
Problemi sa kojim se zajednica suočava nekad dolaze i iz nje same, čine se vrlo neprimetnim ili manje bitnim od osnovnih prava, ali duboko utiču na psihu i odnose moći. Unutar zajednice i dalje je internalizovana autodiskriminacija ili patrijarhalni model vizuelne reprezentacije koji stvara disforiju oko sopstvenog tela. Vizuelni ideali prisutni u zajednici (posebno beloj gej muškoj) kao da nisu mnogo odmakli ideala muškog snažnog mišićavog zdravog tela koji mnogim gejevima stvara otpor prema sopstvenoj femininosti ili osećaj manje vrednosti, a na praktičnom nivou podstiče korišćenje supstanci poput hormona ili hemije za pojačanje mišićne mase. Takođe, rasizam prisutan u više oblika – bilo kao „no black, no asian“ na aplikacijama ili fetišizacija rase i etniciteta podražava stereotipe te reprodukuje opresivni sistem. Uz apolonski ideal često ide i idealizacija mladosti što mnoge starije gej muškarce stavlja u situaciju da se osećaju manje poželjno ili „van lige“. Čitav koncept seksualnih praksi koji ljude deli u aktivne i pasivne tj „top“ „bottom“ i „vers“ potencijalno takođe podražava patrijarhalne odnose moći. Trans osobe kroz istoriju borbe često internalizuju dominantne vizuelne modele reprezentacije roda što iako nastalo kao otpor, danas rezultira u replikaciji sistema. Queer osobe sa invaliditetom su potpuno na margini reprezentacije i ugroženi fetišizacijom zdravog tela. Hiperseksualizacija i komodifikacija tela svima u zajednici nameće modele na kojima patrijarhat i kapitalizam profitiraju, a osobe u zajednici često ne preispituju kritički dominantne modele posebno ako u njih uspeju da se uklope.
Pola veka nakon Stounvola revalorizujemo načine borbe, preispitujemo identitete i otvaramo pitanja o novim problemima zajednice. Možemo da se ne složimo oko načina borbe – neko bira borbu u sistemu, neko proteste na ulici, neko nevladin sektor, neko individiualnu borbu u svakodnevici, ali već pola veka svi načini doprinose poboljšanju položaja zajednice. Međutim ključna pitanja oko ciljeva borbe i zastupanja identiteta ostaju prisutna i problematična i danas. Čini se da su marginalizovane subgrupe zajednice i njihovi problemi i dalje manje vidljivi i definitivno manje rešeni od privilegovanijeg dela zajednice, da nedovoljno promišljamo sopstvene privilegije, da su identiteti i dalje osnova udruživanja i da nismo većinski spremni da preispitamo ciljeve i načine borbe.
Pola veka nakon ostaju neka ključna pitanja o prirodi LGBTQ borbe. Čijem boljem položaju doprinosi LGBTQ borba? Da li mašimo neke suštinski važne poruke stounvolskih pobuna – poput solidarnosti, intersekcionalnosti, važnosti ulične akcije, moći organizovanja i otpora? Da li intelektualizacijom problema oni privilegovani patronizuju i diskriminišu one manje privilegovane? Da li muškarci i dalje ne uviđaju svoje privilegije pa makar i sami bili diskriminisani? Da li prava jedne grupe znače manje prava za drugu? Da li ćemo voditi borbe koje učvršćuju sistem u svojim patrijarhalnim odlikama? Može li postojati borba van kapitalizma i protiv njega? Moraju li postojati prioritetnije borbe i da li će one uvek reflektovati nejednake odnose moći? Nadamo se da nam neće biti potrebno pola veka da vidimo.
Lead foto: Daniel James, Unsplash
Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – Romi i rasizam.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Podeli sa prijateljima