Lingua blablativa
Sredinom prošlog meseca francuska spisateljica i blogerka Pauline Hermange objavila je knjigu “Moi les hommes, je les deteste” (Ja mrzim muškarce) u kojoj navodi “da ima dobre razloge da mrzi muškarce” i da je bes prema muškarcima put emancipacije i oslobađanja ako se ženama dozvoli da ova osećanja izraze. Da li je mizandrija emancipatorna?
Ralph Zurmély, savetnik francuskog ministarstva za rodnu ravnopravnost nazvao je knjigu odom mizandriji, poručivši izdavačkoj kući da je mržnja zasnovana na rodnoj bazi krivično delo i da treba da bude povučena iz štampe da ne bi snosila posledice. Ministarstvo se ogradilo od ove izjave kao “lične inicijative, nezavisne od ministarstva”, ali je savetnik pretio da ako se štampanje i distribucija nastave mikroizdavačka kuća Monstrograph će ući u sudski proces. Knjiga je prodata u još većem tiražu nakon ovih reakcija, a dobila je i ogromnu medijsku pažnju koja je obuhvatala stavove od teške osude mizandrije kao diskriminacije i govora mržnje, do onih koji u ovoj izjavi vide sublimaciju svakodnevnih osećanja jedne feministkinje. Naravno da niko ne opravdava pozive na nasilje, niti sama knjižica (više pamflet od 96 strana) to čini, već po ko zna koji put u istoriji feminizma imamo potrebu za radikalnom izjavom. I što je veći osećaj nemoći da se utiče na postojeću situaciju, to će radikalizam biti veći.
Nađite mi feministkinju koja makar jednom nije izgovorila rečenicu Mrzim muškarce u sebi ili naglas. Čak se usuđujem da kažem i nađite mi ženu koja jednom to nije pomislila. Dok je kao mala slušala razne vrste saveta od muškaraca tokom odrastanja, muška mišljenja o ženskim sposobnostima i telu, dok je u odnosima sa muškarcima prepoznavala šablone, a s tim u vezi i kad god je pokušala da reši problematičan odnos sa ocem, dok je na poslu iskusila diskriminaciju ili “muvanje”, dok se u odnosima sa muškarcima suočavala sa svim perfidnim oblicima patrijarhata, dok preispituje osećanja muškarca, čeka poruke, šalje drugarici skrinšotove na analizu, pita se što njoj ne gleda storije a gleda drugarici, dok pokušava da ima iole pristojnu konverzaciju, seks ili odnos sa Tinder likom, dok ima seks koji joj se nema jer joj je lakše nego da se objašnjava (e tek to stalno pravdanje za sve), dok daje oralno zadovoljstvo koje gotovo izvesno neće dobiti, svaki put kad se seks završi muškim orgazmom a za svoj ili mora da pita ili može da ga sanja, dok blokira stoti nalog muškarca koji je proganja, dok u vezi sluša o tome kako je problem s kim je izašla i šta je objavila na instagramu, dok joj se vaga svaki osmeh upućen nekoj muškoj osobi, dok se pita je li odeća previše provokativna, dok se noću okreće u praznoj ulici, dok prolazi pored grupe muškaraca u kafiću ili parku ili gde god, i oseća se kao da prolazi kroz skener, nakon shvatanja koliko puta preispituje sebe zbog muškaraca onim kriterijumima kojima oni verovatno neće preispitati sebe u životu ili nakon spoznaje koliko puta je dovela svoj sud i perspektivu u pitanje ili pomislila da je problem u njoj možda, dok čeka dečka/muža da kupi mleko za dete a on naduvan ili pijan ne može da ubode ni market ni mleko, dok ima osećaj da treba da moli za nešto što je jednaka dužnost partnera ili roditelja, dok se kaje što je poslednjih 30 godina provela sa muškarcem koji je ne poštuje ali sad nema uslove da se razvede, dok razmatra sva uzaludna žrtvovanja za “zajednicu” koja nikad nisu naišla na uvažavanje a kamoli uzajamnost, i onda naravno dok svakodnevno sluša priče svojih prijateljica, koleginica, rođaka o bilo kom obliku ženske patnje u patrijarhatu, i na kraju dok je (ako je ostala živa i smogla snage) prolazila proces prijave nasilja i kasniji sudski proces (ako do njega dođe), i onda dok dobar deo života pokušava da se suoči sa svim ovim iskustvima i ne reaguje kad je neko, a posebno muškarac, pita “a što si nervozna” ili kaže “pričaćemo kad se smiriš”.
Be a Lady They Said from Paul McLean on Vimeo.
Neću da se smirim. O tome se radi. Muškarci koji govore da su to naša loša pojedinačna iskustva sa muškarcima, da to nisu svi muškarci, da i žene vrše nasilje, da su generalizacije metodološki opasne i diskriminatorne, su isti oni muškarci koji ne pristaju da priznaju svoje privilegije i ne prepoznaju one ređe suptilne, a obično nimalo suptilne oblike, u kojima nas svakodnevno maltretiraju. Ne moramo da popijemo otkaz ili šamar da bi to nazvale nasiljem, dovoljno je da pristanemo na mehanizme ugnjetavanja – internalizujemo grižu savesti, odgovornost za stvari koje ne treba, potrebu za objašnjavanjem, potrebu za preispitivanjem sebe a da sve to ne prolazi i muškarac.
A posebno bih volela da se osvrnem na jedan stav emancipovanih, obrazovanih, uspešnih, vaspitanih – takozvanih finih muškaraca (takođe koncept u koji na tragu ove mržnje prestajem da verujem da postoji). To je stav da MI, feministkinje sve što hoćemo da kažemo, treba da kažemo LEPO. Jer u suprotnom samo reprodukujemo agresiju, širimo mizandriju i ne doprinosimo ničemu, sem sopstvenom lošem imidžu. Obožavam. Prvo ovo najbanalnije – toliko misle da su merilo svega da pretpostavljaju da imidž ili uspeh feminizma, kao i naša osećanja, zavise od toga kakav je NJIHOV sud o nama. Drugo, ideja da mi moramo da im zameramo mirno da bi nas oni eventualno saslušali (a podrazumevano ne primenili išta od kritike). Dragi muškarci, mirno pričaju jednaki i oni koji ne moraju ni za šta da se bore. Mirno pričaju oni koji imaju PRIVILEGIJE. Ugnjetavani nemaju nameru da šire govor mržnje, ali ne ide baš ni da se lepo zamoli da vam kažemo koliko nam je bolna istorija, svakodnevica ili koliko nam se sve ovo gadi. Onako lepo da vidimo šta možemo mi da učinimo za vas u tom kontekstu. Pritom ti isti muškarci su većinski u gasu, preziru mirne proteste jer se time ništa ne postiže, takođe obožavaju revolucije i rušenje sistema, autoriteta i sl. Dok god naravno niko ne dira njihove svete privilegije. Feministkinje neće govoriti mirno jer to podrazumeva pomirenost sa stvarima kakve jesu. Mi se ne bavimo diplomatijom nego revolucijom i ako imaš stomak da koristiš privilegije na štetu drugih, onda imaj stomak da čuješ oštru kritiku. Zanimljivo je i to što ONI ne vole da MI o NJIMA pričamo – nemojte vi da pretpostavljate kakvi smo mi i tome slično i tako agresivno govorite o nama. Mi, drugovi, ništa ne pretpostavljamo, mi to živimo – gledamo, analiziramo, tumačimo iz sedamsto osamdeset uglova od kojih makar sedamsto a priori polazi od želje da se dokaže vaša nevinost i dobrota. To je lepo što vi hoćete o sebi da pričate, a nije vam stotinama godina padalo napamet da preispitate vaše pisanje o nama.
E to vam pričam. Licemerje. Mi bismo možda i bile fine mirne feministkinje da svi mi ovde imamo isti cilj, ali nemamo. Što bi se muškarci odricali privilegija – od onih društvenih do onih intimnih. I ja bih volela da konstantno izgovaram “kako mi je teško”, “nemoj da me napinješ” i kad god želim da mogu da se povučem. Samo što je druga strana te privilegije devastirajuća za sve – “ćuti i trpi” izaziva frustracije koje se prenose na žene, muškarci ne umeju da hendlaju sve emocije, ne suočavaju se sa njima i onda sve mi okolo završimo emotivno oštećene i negde između Mojsija i psihoterapeutkinje, oba neuspešno. Druga strana muške privilegije podrazumeva štetu i po muškarce i po žene, svi završavaju nesrećni i sputani. Nažalost muškarci ne žele da vide da je feminizam za njih emancipatorski koliko i za nas. Mora da je zato što smo besne i mrzimo muškarce.
Ja iskreno izgovorim gotovo svakodnevno Mrzim muškarce. Em imam bes koji ne biram em treba da se osećam loše što imam ta neželjena osećanja? Važi. Mizandrija je odgovor na patrijarhat, na naše kolektivno iskustvo s rodnim ulogama, ne na bilo kakvu specijalno “mušku prirodu”, na ono što mitski učitavamo i očekujemo od muškaraca. Uostalom feministkinje ne očekuju od muškaraca sve te potpuno sulude uloge, norme, cifre, centimetre koje patrijarhat ima, naprotiv. Jedina dva očekivanja su – imati svest o privilegijama s kojim ide odricanje od njih (ili makar njihovo preispitivanje) i dekonstrukcija (ili makar destabilizacija) postojećeg modela maskulineta koji ide na štetu muškarcima koliko i ženama. Mi možda danas imamo manje problema sa nejednakim platama ili mogućnošću prijave nasilja (iako i dalje ne postoji potpuna primena mehanizama za postizanje ravnopravnosti), ali ostali su nam svi emotivni repovi patrijarhata. Srećom feminizam je bar donekle pomogao ženama u ohrabrenju da ne treba da žive sa muškarcima koji ne preispituju patrijarhat. Možda ne može svaka od nas da sprovodi društvenu revoluciju ali može privatnu. Zato će zbog svojih loših iskustava ne samo feministkinje, nego verovatno i većina žena reći da mrze patrijarhat u formi mrzim muškarce. Ne zato što žele da ih unište, da osnuju neku Amazoniju (čast izuzecima), da potlače muškarce (iako moram priznati da primamljivo zvuči), već baš zato što u muškarce veruju kao u bića. Jer svaki put kad da novu šansu, otvorenog srca i bez mržnje, i kada tad naiđe na sličan model ponašanja koji je sretala ranije, žena se iznova razočara. Onda se razbesni. I mrzi. I opet, pokušava da nadalje u životu ne pravi generalizacije, da bez predrasuda pristupi muškarcima, da ih poštuje kao individue, kad ono međutim. Zato što verujemo u to da ni sto primera groznih likova ne znači da je sto prvi kreten. I zato što verujemo da mogu da shvate koliko nas sve patrijarhat tlači, a da mogu da odu van kineskih zidova (i realnih posledica) konstrukata “muškog ega” i zakorače u “žensku empatiju”. Jer verujemo da razlike nisu esencijalne i da su muškarci sposobni za nesebičnost. Zato ih mrzimo.
Uostalom mi to sve za vaše dobro pričamo.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Podeli sa prijateljicama