Protest

---

Lingua blablativa

Proteklih nedelju dana obeležili su kontinuirani svakodnevni protesti na ulicama Beograda. Dok gledamo šta se dešava iz gomile na ulici, na N1 ili na bezbrojnim snimcima i fotkama koje milenijalsi a i genZ kače po društvenim mrežama, svi se pitamo „odakle dolazimo, ko smo i kuda idemo“. Nakon osam dana svedočenja raznim užasima postmoderne u Srba (kojih smo svi deo) pitamo se ko govori u čije ime, šta ko ima za cilj, postoji li minimum slaganja oko zahteva, mogu li prisutni uopšte zajednički da istupe, da li je „pametno“ vreme za protest, koji su metodi borbe i šta je budućnost protesta?

Prvo veče protesta u Beogradu činilo se na neki način autentično. Prvo su studenti početkom meseca iskazivali svoj bunt oko odluke o zatvaranju studentskih domova zbog pandemije, a potom se veliki deo njih ponovo okupio sedmog jula ispred skupštine i zajedno sa građanima iskazao nezadovoljstvo politikom vladajuće stranke. Pre svega bes je inicirala odluka predsednika o vikend-karantinu, što je samo prelilo čašu stanovništvu koje je već mesecima nezadovoljno načinima na koje vlast sprovodi “mere zaštite”. Mesecima unazad među ljudima se širilo mišljenje da su odluke o merama, kao i podaci Kriznog štaba, manipulacija vlasti pre i nakon izbora. A tek izbori, pored “laži o brojkama” zaraženih i nekonzistentnosti u izveštavanju o situaciji, narod je razbesnela pobeda SNS-a na izborima koji nisu odloženi usled pandemije već održani “uz preporučene mere”, a kojima je prethodio prelaz sa strogog karantina na potpuno odsustvo mera. Još u toku tog strogog karantina ljudi su sa prozora lupanjem u šerpe iskazivali svoje nezadovoljstvo, a lideri opozicije su najavljivali proteste.

Akumulirani bes je zato prvo veče izgledao više kao spontani skup velikog broja nezadovoljnih, a manje kao politički akt organizovanih grupa. Sve do oko deset uveče kada je desničarski “političar”, bivši dveraš, a potom samostalni poslanik i predvodnik brojnih desnih skupova i protesta, Srđan Nogo, sa grupom desničara, pokušao upad u skupštinu uz povike “Ne damo Kosovo”. Ista grupa je pokušala da preuzme i pomenute studentske proteste za domove, a kada im se mirno suprotstavila, studentkinja je počela da dobija pretnje nasiljem i silovanjem. Naivno misleći da će protesti biti ipak “zajednički” ili da je desnica manjina, veliki deo naroda je nastavio da se okuplja u narednim danima dok nisu usledile definitivne kristalizacije grupa, obeležja i zahteva. Osipanje skupa delom je izazvano i strahom od pandemije koja ne jenjava budući da se prvobitno nošenje maski na protestima u toku nedelju dana pretvorilo u selektivno obraćanje pažnje na mere opreza u danima koji su usledili. Međutim, više od pandemije okupljene brine besmisao skupa i mogućnost da mirno stoje dok desničari metaforički i bukvalno “kolo vode”. Ova situacija nije nova, viđali smo je još dva puta u proteklih pet godina – na isprva takođe spontanim protestima “protiv diktature” nakon predsedničkih izbora 2017, a i na protestima koji su se pretvorili u pokret “1od5miliona” krajem 2018. godine. Oba puta je masovnost bila najveća na početku dok je još moglo da se razmišlja o autentičnom otporu građana i opozicije, dok vremenom oba “spontana građanska pokreta” nisu politički “privatizovana”, a većina naroda izgubila veru u njihov smisao budući na jasno skretanje udesno pod maskom demokratske “fine građanske opozicije” koja kulminira savezom za Srbiju. Pravac protesta oba puta bio je signaliziran masovnim skandiranjem najiritantnije parole – “Vučiću pederu!” koji je masa mahom studenata “osmislila” tokom protesta 2017, a koji tako uporno ponavlja i danas iako su “pederi” uporno skretali pažnju na diskriminatornu prirodu parole i loša osećanja kad to čuju, ali uz volju da podrže protest (uz transparente “narode pederi su s vama” ili “Vučiću Vejderu”).

Trenutni protesti otišli su još dalje korak u desno – u klerofašizam. Povorka koja ko zna koliko dugo šeta za valjevsku Gračanicu došla je ispred skupštine sa velikim ikonama ali i dobrim ozvučenjem. Tako da se masom orila crkvena muzika, a raščinjeni monah Antonije (Dragan Davidović) je uzeo mikrofon i držao govor ne samo protiv politike vlasti već i protiv izdaje Kosova, LGBTQ zajednice, migranata, vakcina, 5g mreže, i očekivano se dotakao negiranja genocida u Srebrenici. Građani su otpor prema govoru pokazivali svojim odlaskom, a čulo se i jedno glasno “idi u kurac” iz mase. Među velikim delom mladih, LGBTQ zajednicom i levicom nakon nekoliko dana svedočenja skretanju protesta u desno pojavio se skepticizam, podeljena mišljenja o tome kako i šta treba raditi i osećaj bespomoćnosti u pružanju otpora ovakvom “preuzimanju” pokreta. Međutim iz crkve nam dolaze i drugačiji glasovi – episkop diseldorfski i nemački Grigorije, čiji stavovi izazivaju podeljena mišljenja unutar pravoslavne zajednice, a prikupljaju simpatije jednog “savremenijeg” dela vernika (i nevernika) – komentarisao je proteste u pacifističkom tonu i kao cilj istakao odbranu ustavnog poretka. Episkop je i ranije optužen za ekumenistu a ovim stavovima dobio je epitet “antisrbina” među ekstremnijim desničarima. Problem nije da li je govornik na protestu crkveno lice i da li su okupljeni vernici, već za šta se ovi ljudi zalažu kao građani, koga oni predstavljaju u čije ime govore i koga govorom ugrožavaju. Odnos policije je zanimljivo prokomentarisati u kontekstu religije – oni nisu bili agresivni ako demonstranti nose ikone i krstove, ali ako ti isti ljudi (ili su pak to bili drugi treći šesti desničari?) pokušaju upad u zgradu Skupštine bez ikona, policija nema problem upotrebe sile. Možda je trebalo u jednoj ruci da nose ikonu a u drugoj baklju budući da one štite bolje od metalnih ograda i kontejnera?

Levica za to vreme radio ono što inače radi najbolje – deli se. Inicijativa “Ne davimo Beograd” je iznela zvanični stav da ne želi da rizikuje bezbednost svoj pristalica pozivom na protest u najgorem trenutku pandemije, iako su pojedinci/ke došli/e na proteste individualno. Manja grupa levičara/ki se organizuje putem društvenih mreža i drugih kriptovanih kanala komunikacije i dolazi da iskaže svoje nezadovoljstvo, kako politikom vlasti, tako i desničarenjem. Ipak nedovoljno ujedinjeno, nedovoljno brojno, nedovoljno glasno i u poređenju sa desnicom – nedovoljno nasilno (iako dobro organizovano posebno kad je u pitanju pružanje prve pomoći i pravne pomoći žrtvama policijske brutalnosti). Razne leve nevladine organizacije i građanske inicijative (Za Krov nad glavom, A11, Zelena Omladina, m21…) podržale su proteste dolaskom i širenjem informacija o pravima uhapšenih i pravima koja ograničavaju policiju. Levi queer krugovi imali su akciju okupljanja kod Brankovog mosta i nošenja transparenata protiv brutalnosti policije (dva kafića su ponudila i “sigurna mesta” kad policija krene da primenjuje silu). Deo levice je izostao zbog pandemije i odgovornosti prema drugima, ali onaj deo koji je ostao na protestu nije pokazao dovoljno jak plan da parira desnici, iako većina levice podržava nasilne demonstracije, posebno otkako je policija drugo veče pokazala da nema problem da krši prava koja ograničavaju upotrebu sile, manipuliše javnim diskursom, hapsi i privodi van protokola i baca suzavac u doba pandemije (i sa isteklim rokom). Međutim na levici je izostala konkretna alternativa desničarskom nasilju – za šta ne može da se krivi. Da ne spekulišemo, ali nije li veoma izvesno da bi se to suprotstavljanje desničarskom preuzimanju protesta završilo međusobnim nasiljem ili povlačenjem “pametnijeg” (levice). Ipak, dobru organizaciju i veliku solidarnost levica je pokazala na protestima ispred Centralnog zatvora proteklih dana gde su okupljeni insistirali da se oslobode svi politički zatvorenici među kojima levi aktivisti Vladimir Mentus, Igor Šljapić i Mario Marković. Protest je doprineo njihovom puštanju da se brane sa slobode, a Za Krov nad glavom organizuje i nastavak protesta ispred Vlade.

Par dana protesta (čitava dva dana) postojala je ideja koja se širila društvenim mrežama o tome kako protesti treba da budu mirni. Slogan i hešteg “sedi, ne nasedaj” kružili su Instagramom što je rezultiralo time da prisustvujemo sedeljci ispred skupštine, gde se, ako izuzmemo momenat igranja kola, širio (pored korone) neki hipi vajb kolektivnog tripa da se nešto nekad u Srbiji rešilo “gandijevski”. Ova inicijativa jeste doprinela da se nasilne grupe povuku ili da ne osete podršku naroda, ali je u isto vreme naišla na otpor, kako levice tako i desnice, koji žele agresivnije ispoljavanje nezadovoljstva. “Sedi ne nasedaj” ljudi su optuženi u levim krugovim da su liberali koji imaju još “besmislenije” metode borbe od desnice. Ipak njihov cilj bio je da pokažu da ne podržavaju nasilje desnice, ali takođe, da izraze svoje nepoverenje u spontanost vandalizma za šta optužuju “plaćenike” vlasti koji su tu da namerno proizvode nerede. Metod “sedećih” bio je uzrokovan predsednikovim optužbama da su protestanti vandali i fašisti, što njega postavlja na antifašističku(?) liniju odbrane građanskih vrednosti (setimo se Trampa koji Antifa pokret naziva teroristima, brzo uči naš predsednik). Već nakon jednog dana sedenja koje je besnim ljudima svih opcija doslovno dosadilo (jer ima neke čari u adrenalinu bežanja od policije? I osećaju kolektivnog besa?) te su neki potpuno odustali od dolaska, drugi se vratili desno, a deo nastavio samo mirno da stoji sa strane.

Lideri opozicije su pokušali, ali čini se bezuspešno, da preuzmu zasluge ili medijsku pažnju dela borbe. Kada se pojavio lider pokreta slobodnih građana, Sergej Trifunović drugi dan protesta grupa mladića ga je napala izvikavši mu da ode, polivajući ga pivom i vodom, i nanevši mu povrede arkade. Navodno su to bila “fašistička govna” što je verovatno istinito, ali u ovom slučaju i ironično. Ispred zatvora 13. jula na protestu su viđene i vođe opozicije Dragan Đilas i Boško Obradović, koje su okupljeni izvikali sa vidnim nezadovoljstvom povodom njihovog prisustva u pokušaju da se “prišlepaju”. U isti dan ispred skupštine, vođe opozicije oko koji su se formirale grupacije su lider Dveri Boško Obradović, lider Dosta je bilo Saša Radulović i pomenuti Nogo. Sedmi dan protesta Radulović i Nogo istakli su svoje zahteve, koje su grupice oko njih podržale, a preostali deo demonstranata nije se odredio prema predlozima. Demonstranti su “vodili razgovore” sa predstavnicima opozicije i javnim ličnostima u nečemu što se u medijma uporedilo sa “agorom”(?).

Šta je to što spaja sve ove nespojive tendencije i grupe? Minimum zajedničkih zahteva odnosi se na smenu predstavnika vlasti (predsednika i ministra unutrašnjih poslova), reviziju izbora, pravo na istinite informacije o pandemijskoj situaciji u zemlji, odgovornost kriznog štaba za mere informacije i preporuke u proteklom periodu, ulaganje u zdravstvo, slobodu medija, preuzimanje odgovornosti za policijsku brutalnost i puštanje političkih zatvorenika. Postavlja se pitanje da li su ovi zahtevi dovoljni da ujedine krajeve političkog spektra? Jedan deo ljudi nema problem da protestuje s desničarima sve dok su protiv Vučića i (licemerno) sve dok će neko drugi prvi da baci kamen. Ti ljudi smatraju da treba iskoristiti bes i spremnost desnice da se nasilno sukobi sa policijom i da pokrene njihove burne reakcije za koje ćemo policiju kasnije najlegitimnije kriviti. Licemerje ovih ljudi (govorim i o sebi), koji podržavaju nasilje (bilo ono desničarsko ili čije god samo ne insajdersko podvaljeno) je u tome što nikad neće doći u prvi red i ići pod pendrek ili vraćati suzavac, opravdavajući ovaj stav “nemanjem sredstava ili veština”, kao i individualnim “ulogama” u protestu (oličeno u stavu brojnih “ja-sam-tu-da-pravim-gužvu” ljudi ili “svako radi ono što može”). Tako dolazimo do situacije u kojoj je desnica u prvim redovima najagresivnija i oseća se kao da predstavlja (i žrtvuje se za?) ostale. Dosta mirnih demonstranata koji smatraju da ovo nije pitanje “desnice” i “levice” ne želi iz straha ili verovatnog neuspeha akcije da se suprotstavi desnici ili eventualno s njom pregovara da “spusti loptu” i da protest nije njihov. Kao što smo videli na protestima prethodnih pet godina masa često voli da se izjasni “protiv svake partije” ili da ukaže na “nepristrasnost” pokreta, što dovodi do toga da svako isticanje grupa i obeležja odbija veliki broj ljudi koji sa njima ne žele identifikaciju.

Oni koji misle da ujedinjenja s desnicom nema ni pod kojim uslovima i ni zbog kakvih ciljeva ili sede kući i pljuju učesnike i njihovu naivnost (i rizično ponašanje) ili polako ali sigurno idu ka “periferiji” protesta – od glasne borbe i besa prvih dana do skepse, razočaranja i apatije posle nedelju dana. Postoje i oni koji su i dalje u toku smišljanja kako pružiti otpor i desnici i vlasti, ali nema za sada izgleda da se to dešava još uvek. Oni koji ne žele da statiraju desnici, a žele nešto da promene sada preuzimaju taktiku organizovanja oko cilja poput oslobođenja zatvorenika, prestanka brutalnosti i smene direktora policije.

Ideju da se “ne treba obazirati na podele levice i desnice” jer je nezadovoljstvo zajedničko zastupali su pojedinci u izjavama medijima – pomenuti episkop Grigorije^[1] je istakao da i levi i desni brane ustavni poredak i da uvek ima i onih koji brane ljudska prava i ne daju Kosovo ali njih nešto ujedinjuje; Srđan Marković, jedan od organizatora protesta 1 od 5 miliona, poručio je da su ljudi koji su izašli na ulice “autentično besni” i da se ne treba obazirati na podele na “leve” i “desne”^[2], a kulminacija ovih stavova oličena je u formiranju Skupštine slobodne Srbije koja bi trebalo da bude “alternativno telo i ima za cilj okupljanje svih građana koji žele da kreiraju bolju, demokratsku Srbiju”. Iza ove inicijative stoje akademik Dušan Teodorović, prof. Biljana Stojković, prof. Čedomir Čupić, politikolog Boban Stojanović i predsednik UZUZ-a Savo Manojlović. Profesorka Biljana Stojković istakla je da “želimo da pokrijemo što se tiče opredeljenja građana i u levom i u desnom spektru i čitavom šarenilu… bez obzira na politička opredeljenja građana, jer razumemo da nam treba apsolutno jedinstvo”.

Postavlja se pitanje kako stajati pored desnice dok je njihova agenda poziv na ograničenje sloboda i prava drugih, dok se negira genocid i poručuje da se skinu maske? Kako stajati pored ljudi koji pod “ne damo Kosovo” ne podrazumevaju nezadovoljstvo spoljnom politikom i položajem ljudi na Kosovu, nego spremnost da se genocidi koji se negiraju ponove? Kako prihvatiti ujedinjenje sa nekim čiji pokliči “Nećemo tatu i tatu” podrazumevaju hrišćanski heteronormativ koji isključuje sve druge oblike religioznog i sve druge oblike seksualno-romantičnog života? Kako verovati da želimo ujedinjenje protiv “istog neprijatelja” (vlasti i policije), ako su vlast i policija makar jednom godišnje i licemerno, ali opet, garant da te ti isti “neprijatelji tvog neprijatelja” neće ubiti dok šetaš sa Prajdom ispred crkve sv. Marka? Ako se borimo protiv diktature, jednopartijskog sistema, zahtevamo slobodu medija i poštovanje građanskih i ljudskih prava, protiv brutalnosti vlasti (bilo koje), kako se to tačno to uklapa u agendu desničara? Da li je neko desničarima javio da je Kosovo još pre ove vlasti gotova priča, da je antivakcinašenje ne samo passe nego i opasno po javno zdravlje i da je pedera na protestu gomila (takođe da su neki i hrišćanini?) i da migranti zaista ne misle da je Srbija obećana zemlja u kojoj jedva čekaju da ostanu i „uzmu sve žene i poslove“?

Jedino moguće jedinstveno smisleno protestovanje bi bilo ukoliko desnica ukapira da se ne vrti protest oko Kosova i da većina ljudi ne podržava njihove stavove. Jedno moguće zajedno protestovanje bilo bi ujedinjenje oko minimuma istih ciljeva koji obezbeđuju osnovna građanska i politička prava, jer ako jedni mogu da se suzdrže oko nošenja zastave Jugoslavije, drugi od zastave duginih boja, mogu i treći da ostave zastavu Kosova „u svoja četiri zida“. Protest je “propo” ili makar izgubio svoju jačinu, delom i upravo zbog ove nemogućnosti desničarskih grupa da ističu svoj identitet s čime ide ideologija i cela agenda, u čemu se ogleda njena oportunost, ali i nepromišljenost. Ovim osipanjem mase gube svi jer rezultat masovnosti i jedinstva protesta prva dva dana jeste povlačenje odluke o karantinu, što možda i nije velika i pametna stvar u doba pandemije, ali je simbolički bitna jer pokazuje mogućnost “glasa naroda” da utiče na političke odluke. Sada ćemo u retorici vlasti umesto “mase nezadovoljnih među kojima ima grupa fašista”, postati “fašističke i druge grupice”, a bes ćemo s ulica vratiti svako u svoj bubble iz kojeg inače dela.

Da li smo po ko zna koji put izgubili mogućnost da postignemo nešto protestima i dopustili da protesti postanu besmisleni ili možda još uvek nije kasno da pokupimo neke korisne lekcije drugih protesta? Ono što smo naučili iz američkih BLM protesta a može da bude korisno potencijalno i za naše je da bes preusmeren na konkretne političke ciljeve oko kojih se svi slažemo može biti korisniji od ideoloških cepanja, da treba da postoji bolja organizacija i krovni pokret koji ima jasne zahteve. Zahtev defund police, bez obzira na to u kojoj meri je podržan među građanima, dobija vidljivost što je doprinelo tome da se na lokalu na nekoliko mesta izglasa preraspodela javnog budžeta – iz policije u socijalne servise uključujući i zdravstvo. BLM je kao pokret protestima pokrenuo i druga politička pitanja poput oružja, klimatskih promena i migracija. U tom smislu primenjeno na lokalni kontekst svrgavanje diktature može da pokrene pitanja slobode medija, validnosti izbora, policijske brutalnosti, a da pozove na odgovornost i smenu kako kriznog štaba, tako i direktora policije i drugih odgovornih javnih funkcionera/ki. Lokalno organizovanje po ostalim gradovima pokazalo je da postoji potencijal da se nezadovoljstvo pretvori i u ukazivanje na to kako se zloupotreba vlasti odražava na problem lokalne zajednice, te s tim u vezi fokusira na specifične probleme (ne zaboravimo Košutnjak!). Možda ne moramo gledati američke proteste, imamo i bliži primer Novog Sada – gde postoji jedinstvo kakvo u Beogradu ne videsmo, i to baš stoga što su okupljeni oko zahteva, a ne identiteta. Možda sada zaista nije vreme (iako lično mislim da je uvek) za stavove o potpunom rušenju sistema iz korena i radikalnim revolucijama – za početak bi bilo lepo da ostvarimo politička i građanska prava, a onda, možda, ako nam je preteklo nešto demokratije, sistem menjamo iznutra.

Foto: Dostana Nikolić, Ema Bednarž

---

---

Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – LGBTQ borba.

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Podeli sa prijateljima