Single – 2. unmarried or not involved in a stable sexual relationship.
Kako se približavamo tridesetoj sve je više pitanja na temu našeg “relationship status-a” i sve više iščuđavanja ako je on “single”. Čini se da je zaista sve veći broj milenijalsa koji ne veruje u veze, monogamiju ili brak, a svedočimo i rastu “single positivity” pristupa koji bivanje single osobom ne shvata kao očaj, čekanje ili sudbinu već često kao izbor. Nedavno je glumica Emma Watson izjavila kako je jako zadovoljna svojim “single” statusom, skrenuvši pažnju na to da ona sebe ne naziva “single” već “self-partnered” osobom. Možda zbog potrebe da izbegne stigmu koju sa sobom nosi reč “single” ona upravo i bira novi termin kojim sugeriše da ono što se očekuje da partnerstvo pruži, ona može da pruži sama sebi. Bez obzira na single pozitivizam, učene da orijentišu svoj život prema romantičnim vezama, žene koje se bliže 30-im i dalje se suočavaju sa društvenim pritiskom da ne budu single, anksioznošću ako to ne ispunjavaju ali i internalizacijom krivice – ako su do 30-te single ili bez ozbiljne veze iza sebe, da li je problem možda u njima? I dalje prečesto od porodice i prijatelja čuju kako su njihovi kriterijumi previsoki a očekivanja prevelika, kako treba da se otvore ka iskustvima, da nemaju predrasude, da se opuste i sl. Bivanje single kao da vas u očima okoline čini ili nadmenim i previše probirljivim ili sa druge strane nepoželjnim, neiskusnim ili frigidnim. U njihovim očima ste osoba koja čeka nešto specijalno, koju niko nije oduševio, koja o sebi ima previsoko mišljenje i kojoj je ljubavni život dosadan. Nije čudo što Emma Watson želi da napravi otklon od ovakve stigmatizacije.
Sa druge strane single statusa nalazi se taken. Status takođe prepun podrazumevanja i očekivanja. Stabilan partner/ka se podrazumevaju i dalje kao polovina – kao nekog za koga pitaju prijatelji koje dugo niste čuli, porodica pozdravlja preko telefona i zove na ručak, ko se zove kao vaš plus jedan na zabave i svadbe. “Polovina” je i dalje posmatrana kao najveći deo vašeg života, reprezentacija vas samih i garant vaše emotivne ispunjenosti. Sve sem stabilne duge veze u društvu i dalje nema ravnopravni status poput nemonogamnih veza ili dugogodšnjih ljubavi koje su “kres šeme”. Društvo i dalje manje ozbiljno shvata partnerstvo ako nije brak, a manje ozbiljnom vezu ako nije zvanična monogamna i podrazumeva suživot. Osobe koje imaju nenormativan, poliamoričan ili ljubavni život bez vezivanja i obaveza najčešće su posmatrane u društvu kao manje ozbiljne, manje emotivno zrele ili suštinski nedostupne. Drugim rečima, ne zna se da li je onda možda ipak bolje da ipak misle da ste sve vreme single.
Jedna strana izbora single statusa i uživanja u bivanju single dolazi svakako od razočaranja u velike ljubavi, zaljubljenosti i sva zamišljanja budućnosti koja se iz njih rađaju. Nakon bolnih raskida, a posebno nakon dugih ili jako intenzivnih ljubavnih veza, potrebno je single vreme – za oporavak, revalorizaciju svega što je ta veza uzdrmala, ponovno pronalaženje identiteta bez druge osobe i uživanje u izlascima i neobaveznim flertovima i odnosima. Zvezde pop muzike u poslednjih godinu dana govore dosta u svojim pesmama o bivanju single, preboljevanju velike ljubavi, nastavljanju života posle heartbreak-a. Selena Gomez u svojoj pesmi “Look at Her Now” ima single-positive pristup “she knows she will find love only if she wants it”. Ona u novim pesmama opisuje osećaj oporavka od rakida i realističniju analizu ljubavi u koju se razočarala, ali bez prizvuka žaljenja za prošlim. Ariana Grande posvećuje “thank you, next” svoju pesmu-himnu svim bivšim ljubavima, a period nakon raskida sa Pete Davidsonom naziva “produktvnom, emotivnom, divljom i … srećnom godinom”. Ona takođe peva o periodu bivanja “single” kao nečemu što daje vreme da saberemo utiske i naučimo iz veza umesto da za njima patimo: “Now, I’m so amazing /Say I’ve loved and I’ve lost / But that’s not what I see / So, look what I got / Look what you taught me”. Dua Lipa u pesmi “Dont Start Now” ima prilično sličan pristup – uživati u “single” periodu posle raskida, ne vraćati se na to i ne započinjati sličan tip veze: “I’m better on the other side / I’m all good already / So moved on, it’s scary / I’m not where you left me at all, so”. Nije čudo što uglavnom žene pevaju o toj vrsti razočaranja nakon što su, naučene da je njihova uloga da brinu, daju sve i da veruju u ljubav, potrošile svu energiju na pokušaj rešavanja problema zajednice ili načinile hrabriji korak ka najvećem izazovu veze – “vezivanju”. Single period daje vremena da se obnovi energija, ponovo stekne vera u ljubav, radi na sebi i kritički sagleda prošla veza. Takođe, većina onih koji su jednom bile povređene (makar iz mog iskustva) ne odlučuju da iz tog razloga odbiju sledeću ljubav na koju naiđu.
Odabir single statusa se može posmatrati i kao ekonomija emotivnih odnosa – u terminima ulaganja, isplativosti, dugovanja, dobitka. Neoliberalizacija međuljudskih odnosa neminovno je zakačila i ljubavne, ali ko može kriviti nekoga što ne želi da rizikuje ili odabira samo sigurne investicije, posebno nakon gubitka? Biti single je sigurna investicija – ulaganje u sebe se uvek isplati, što za sebe, što za buduću vezu. Možda je upravo ova neoliberalizacija odnosa uticala na to da je trend među milenijalsima, a posebno među generacijom Z, da je veza nešto nepoželjno, nepotrebno rizično i da je monogamija mit. Porast upotrebe društvenih mreža, muvanja preko instagrama, dating aplikacija i sex aplikacija, doprinose ovom tržišnom shvatanju međuljudskih odnosa. Svest o mogućnosti izbora se povećava, a svest o našoj tržišnoj vrednosti raste svakim lajkom i matchom. Gubljenje dimenzije ličnog pri biranju i odbijanju takođe svodi ljubavne i seksualne odnose na razmenske, interesne. Takođe, moguće je da sveprisutno odsustvo fokusa zbog preplavljenosti sadržajem i mogućnostima, koje osećamo često kada je u pitanju karijera, može da se primeni i na nemogućnost fokusa i odluke kada su u pitanju veze. Da li je bolje imati nekoliko različitih partnerstava ili je bolje imati jedno stabilno ali koje ne ispunjava sva očekivanja, da li biti fokusiran na sebe i istraživanje želja dok ne dođe nešto veliko – podjednako su primenjiva pitanja kada je reč o odabiru tipa posla ili ljubavne veze. Sa druge strane, u situacijama gde sve manje ljudi može kao single sebi da priušti ekonomsku stabilnost, kredit, stambeni prostor, kola, putovanja, komforniji način života ili samo kvalitetniju ishranu, logično bi bilo da popularnost parnerstva kao praktične ekonomske potpore raste, da kapitalizam osnažuje brak i porodicu kao ekonomske jedinice. Međutim, izgleda da ne funkcionišemo samo na osnovu ekonomske logike i da možda neoliberalizam nije jedini krivac za sve.
Druga strana izbora single statusa upućuje na pojavu u svojoj prirodi vrlo različitu od ovog pomenutog oporavka nakon ljubavne veze ili ekonomskih razloga. Deo razočaranja u veze svakako je povezano sa iskustvom braka koje ima generacija naših roditelja. Odrastanje uz svedočenje sve češćim razvodima roditelja, od kojih samo retki mogu da se pohvale da to nisu osetili ili da su bili sporazumni i bezbolni, ili uz svedočenje patrijarhalnim obrascima unutar sopstvene porodice, sigurno su delom doprineli da generacijski izgubimo veru u instituciju braka ili kvalitet dugih veza. Odrastanje je pratio pogled na ove veze iznutra, na sve negativne aspekte koji se odražavaju na decu dok su veoma ranjiva. Strah od vezivanja je generacijski strah, koji čini se više pogađa muškarce. Možda budući da su žene odgajane da prihvataju emotivnu bol, da razumeju emocije i bore se sa njima, da se žrtvuju za druge, njima strah od vezivanja predstavlja više strah od razočaranja u ideal ili neispunjena očekivanja. Muškarcima sa druge strane to najčešće predstavlja strah od intenzivnih negativnih emocija, bola, ljubomore, posesivnosti, patnje, neuzvraćenosti emocija ili nemogućnosti da se racionalno izbore sa onim što osećaju. Sve u svemu, za strahove jednih i drugih zaslužan je patrijarhat koji je u velikoj meri i dalje prisutan u ljubavnim odnosima, posebno heteroseksualnim, a ni ostali nisu nažalost otišli daleko. Zbog ovog straha je nekad i zdravije biti single, ako se prepoznaju sopstveni trenutni emotivni kapaciteti, ali prepoznati svoje kapacitete biti iskren/a prema drugima zahteva veliku dozi samosvesti i odgovornosti. Što je teško očekivati od osoba koje još nemaju 30.
Zbunjenost i izgubljenost je možda jedno od dominantnih osećanja milenijalsa kada su u pitanju životne odluke. To osećanje boji i naše odnose prema ljubavnom životu. Budući da je naša generacija u velikoj meri uzdrmala normativnost odnosa polova, pa i same kategorije pola, roda, a tek seksualnost i seksualne prakse, nije lako izaći na kraj sa svom tom fluidnošću i moru mogućnosti i izazova koje ona pruža. Stalna preispitivanja obrazaca ponašanja, samokritika i društvena kritika primenjene na sopstvenu vezu i te kako mogu da nas dovedu u situaciju da poželimo da smo single. Pošto nijedan put nije izvestan i ne biti strejt ili neki određeni gender, ne znači uživati u slobodi, vezi oslobođenoj ropstva heteronormativa, a ne biti monogaman nas nikako ne lišava bola, vezivanja, ljubomore ili posesivnosti, nalazimo se u situaciji da reakciono poželimo da budemo u nečemu izvesnom, gotovo ugovorenom ili pak – ni u čemu. Zakomplikovalo se. A naš način života i opšti generacijski osećaj izgubljenosti nam ne pomažu.
Vreme će uskoro da pokaže koliko je “nevezivanje” i “single-positivity” trend, koliko društvena potreba uslovljena trenutnom situacijom u kojoj se mladi nalaze, a koliko (moj lični stav!) easy way out. Svakako bi bilo dobro da prestane društvena osuda single ljudi, kao i onih koji biraju da žive van nekog konvencijalnog partnerstva. Takođe, ne bi bilo loše da se temeljnije analiziraju uticaji društvenih uslova na ovakve odluke budući da je njihov rast sigurno nije slučajan. Za kraj ostavljam stihove jedne zvezde koja je, čini se, razumela prirodu modern day romanse:
If you want
We could be runaways
Running from any sight of love
Yeah, yeah, there ain’t nothing
There ain’t nothing here for me
There ain’t nothing here for me anymore
But I don’t wanna be alone.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.