Srbija, Rusija i zločini
Jedan od uspešnijih spoljnotrgovinskih poteza Ruske Federacije nesumnjivo je veto u Savetu bezbednosti na Predlog rezolucije Velike Britanije o genocidu u Srebrenici, uložen 2015. Suština britanskog dokumenta u tumačenju srbijanske vlasti bila je staviti “žig na čelu srpskog naroda”, da osim za genocid Srbi, potpuno nevini, budu krivi i za dva masakra na sarajevskoj pijaci Markale. Zahvaljujući Rusima, smatra zvanična Srbija, Srbi nisu pobili ljude na Markalama, pa, po toj logici, nije bilo ni masovnih grobnica civila sa Kosova, pogotovu batajničkih. Jer, Srbi ništa ne priznaju, a u tom zlikovačkom poduhvatu produženja rata i vređanja žrtava imaju moćnog saveznika.
Velikosrpski nacionalistički san dobio je, nakon katastrofalnih moralnih i vojničkih nepriznatih poraza, novi pojavni oblik – bratsku najavu da se granice, zamišljene u vreme kada je Srbija raspolagala snažnom oružanom silom kakva je bila JNA, mogu ostvariti. Da se ukazao mesija koji će opravdati bolesne aspiracije, a za to nijedna cena nije visoka. Braća Rusi i Vladimir Putin biće nagrađeni i preplaćeni, a usput i slavljeni, što je retko ostvarivi ideal svakog hohštaplera; prefarbani vremešni “migovi” zaparaće oblake iznad Srbije, dok ne budu morali na skupi remont, Putin neće dati Kosovo, ali ni Bosnu, zaštitiće Srbe od zapadne propagande koja govori i piše o nekakvom genocidu.
Sve podseća na tiražne snove o tajnom oružju koje je ostavio Tesla, te o misterioznom šeiku koji za brak sa Lepom Brenom isplaćuje sve jugoslovenske dugove. U stara dobra vremena, međutim, Brenin brak sa šeikom nije bio državna politika. Baš kao ni verovanje u Deda Mraza koji poklanja izgubljeno Kosovo, s sve Metohijom. Velika nesreća, što bi rekao Dobrica Ćosić, ili teška dijagnoza – odaberimo sami (razlike nema).
“Ruski uticaj ovde nije posledica samo sile, nego u velikoj meri dolazi na pripremljeno tle, jer se ni jedan ni drugi narod nije bitno udaljio od svojih ključnih paradigmi – opsednutost idejom velike države i patrimorijalne društvene vrednosti”, podseća istoričarka Latinka Perović.
Smetnje na bratskim frekvencijama
Pojednostavljeno, za Srbiju postoji prijatelj koji pristaje da sa njom učestvuje u zajedničkom poduhvatu prekrajanja istorije, odnosno bliske prošlosti, u kojoj će, za dnevnopolitičku upotrebu, ali i udžbenike, Srbija postati žrtva i kojoj (Rusiji), za odgovarajući iznos, ne smetaju njene (srbijanske) uzaludne hegemonističke igrarije. Taj prijatelj naizgled ne traži mnogo, pristaje, čak i na to da Srbija sedi na dve stolice i zvanično je podržava u tome. Sve je pod apsolutnom kontrolom, ograđen je brlog za nacionalističko uživanje. Spremna je i da uloži veto (o tome malo kasnije) zbog besmislice, ali ne i da proguta alavost na svoju štetu. Tu dolazimo do aktuelne, ispostavlja se vremenski dugačke, trgovine oružjem.
“Interes Srbije i drugih zemalja regiona za članstvo u Evropskoj uniji nije smetnja niti prepreka za saradnju s Rusijom”, rekao je ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko, ponovivši ove nedelje ofucanu frazu, nakon susreta predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Rusije Vladimira Putina. Na skupu o balkanskoj politici Ruske Federacije u Institutu za međunarodnu poltiku, Bocan-Harčenko je kazao kako je interes Rusije da sarađuje sa svakom zemljom u regionu. Naglasio je i to da “Rusija smatra da je najbolja vojna i politička neutralnost Srbije”.
Šta je, pak, Putin rekao Vučiću, ostaje da nagađamo. Materijala ima.
Još nismo došli do odgovora na pitanje “Zašto?!” koje je teatralno zavapio srbijanski predsednik, kada je objavljen film na kojem jedno lice daje novac drugom, odnosno kada je ruski obaveštajac uhvaćen in flagranti da plaća nešto, a Srbija je, tobože, znala o čemu je reč.
Majčinski prekor zbog ruke u pekmezu
Zapravo je za Rusiju politika vojne i političke neutralnosti neodrživa i Rusija je daleko od toga da prihvati evropske aspiracije Srbije. A špijunska afera iz polovine novembra ove godine direktno je povezana sa aferom Krušik, kaže za Remarker analitičar rusko-srpskih odnosa istoričar Milivoj Bešlin. Konstatujući, između ostalog, da je novinarka Gajtandžijeva “ruski trol”, budući da se njeno ime pojavljuje u više kriznih situacija.
“Reč je o jasnom upozorenju Rusije Srbiji da preseče trgovinu oružja sa Ukrajinom, a pominjanje zapadnih zemalja u ovom kontekstu služi jedino za domaću upotrebu. Odnosi Srbije i Rusije su takvi da se Srbija uvek nudi, a Rusija to ne odbija, budući da joj je u toj partiji, sprečavanju širenja NATO, jedan žeton viška uvek dobrodošao. Srbija ima zapadni politički, vrednosni i bezbednosni okvir, ali su njeni odnosi sa Rusijom takvi da Rusija uvek izvlači korist, a Srbija pretrpi štetu”, tvrdi Milivoj Bešlin.
Racionalno gledano, reč je o dalekosežnoj šteti velikih razmera: “Nema sumnje u to da neki istorijski obrasci i imperijalne tendencije opstaju vekovima, nezavisno od karaktera i ideološkog predznaka vlasti u Rusiji. Menjaju se jedino retorički izgovori i ideološki narativi (vekovno prijateljstvo, slovensko bratstvo, proleterski internacionalizam itd.) ali ne i namera da se ruske imperijalne intencije što snažnije ispoljavaju na balkanskom prostoru, korišćenjem domicilnih nacionalizama koji su antizapadni, ksenofobični, ekstremno netrpeljivi i suštinski duboko antiliberalni”, ocena je Latinke Perović.
Veto na otplatu
Jedan od uspešnijih spoljnotrgovinskih poteza Ruske Federacije nesumnjivo je veto u Savetu bezbednosti na Predlog rezolucije Velike Britanije o genocidu u Srebrenici, uložen 2015. Taj postupak i novo srbijansko dužničko ropstvo najbolje je opisao Aleksandar Vučić dve godine kasnije uručujući udovici ruskog ambasadora u UN Vitalija Čurkina Orden srpske zastave prvog stepena kojim je Čurkin posthumno odlikovan. Reč je o gomili izmišljotina i falsifikata čija je suština konstatacija da je Čurkin, između ostalog, “zaslužan za to što danas srpski narod nije označen kao genocidan”. To je, navodno, bila suština britanskog dokumenta, “žig na čelu srpskog naroda”. Tako će ruski diplomata ostati zapamćen u Srbiji, kaže Vučić, “po onome što je govorio i činio kada je reč o Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini (na primer o događajima na pijaci Markale)”.
To, naravno znači hiljadama puta ponovljenu laž Srba s obe strane Drine da su dva zločina na Markalama izmišljotina, odnosno da su Bošnjaci ubijali sebe same. I, naravno, da su masovne grobnice po Srbiji, posebno one tri batajničke, „navodne“. Da Srbi ništa ne priznaju, te da u tom zlikovačkom poduhvatu produženja rata i vređanja žrtava imaju moćnog saveznika.
Kad istina ne boli
Predlog rezolucije nije prošao, ali su Rusi sve veći prijatelji; dokument je objavljen, ali ga niko nije pročitao, jer, znaju valjda Rusi šta odbijaju. Ko je učinio taj mentalni napor mogao je da sazna kako u Predlogu rezolucije nema nijednog kolektiviteta, nema srpskog naroda, nema države Srbije uprkos tome što je na planiranju i izvršenju genocida angažovala respektabilne resurse. A ima nečeg što je zasmetalo revizionističkim ušima u srbijanskoj vlasti, u dokumentu koji je predložila Velika Britanija, prezime zločinca Radoslava Krstića: “…podsećajući na presudu njegovog (Haški tribunal, prim, aut.) Apelacionog veća od 19. aprila 2004. (Tužilac protiv Krstića) u kojoj se navodi da je počinjen genocid u Srebrenici 1995, i presudu Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. u kojoj je zaključeno da dela počinjena u Srebrenici predstavljaju dela genocida”.
Zabolela istina? Ne, to bi bio iskorak ka normalnosti. Istina se samo ne uklapa u neukaljanu laž za dvojku iz istorije. Možda je zasmetalo mnogo toga gde su se izvršitelji i saučesnici prepoznali, jer su Britanci tražili i usvajanje opasne rečenice, odnosno više njih: „Savet bezbednosti najstrože osuđuje zločin genocida u Srebrenici, kao što je utvrđeno presudama MKTJ i Međunarodnog suda pravde, i sve druge dokazane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene tokom sukoba u Bosni i Hercegovini”.
Živeti sa zlikovcima i žrtvama
Nisu, naravno, Srbi dobili genocidni žig o kojem govori Vučić, a njegova asocijacija na afričko ratničko pleme stvar je za psihoanalizu; nema genocidnih naroda u Evropi. I da je Predlog rezolucije usvojen, ostalo bi pitanje šta će biti sa nedokazanim zločinima i neosuđenim zločincima, pogotovu kada se osuđeni već vraćaju kućama. I kada ih, kao u Srbiji, dočekuju kao heroje. Ali, dosad nije realizovan efikasniji način za kažnjavanje. “Saglasan je (SB) da prihvatanje tragičnih događaja u Srebrenici kao genocida predstavlja preduslov za pomirenje, poziva političke lidere na svim stranama da priznaju i prihvate činjenicu o dokazanim zločinima kao što su utvrdili sudovi, i u tom smislu osuđuje poricanje ovoga genocida koje ometa napore u pravcu pomirenja, i takođe priznaje da kontinuirano poricanje duboko potresa žrtve”, možda su pročitali Rusi, pre nego što su unovčili podršku srpskoj izmišljenoj nevinosti.
Ima, međutim, nečeg što nije stvar rezolucije, što je u Srbiji posao roto đubreta koje se preliva u mozgove konzumenata. To u Srbiji (neka ostali brinu svoju brigu) rezolucijama ne može da se postigne, sprečavanje neonacionalizma ambivalentno oslonjenog na poraze i zverske pobede nad nemoćnima. Sprečavanje hiperprodukcije virusa koji iskače jednako uspešno iz tabloida i udžbenika, iz novinskih polemika i naučnih studija. Kakva utopija: “Poziva (Savet bezbednosti) države članice da po potrebi izrade obrazovne programe na osnovu kojih će buduće generacije izvlačiti pouke u vezi sa genocidom, ratnim zločinima, etničkim čišćenjem i zločinima protiv čovečnosti iz prošlosti, kako bi se sprečilo njihovo eventualno ponavljanje”.
Usvajanje rezolucije ne bi sprečilo rat. Ovaj u najavi, kako koji. Trube su zasvirale juriš, možda smo prečuli, možda su i doboši predaleko, a mi prezauzeti.
Podeli sa prijateljima