Below you'll find a list of all posts that have been tagged as “Srbija”
Ova debata je rezultat saradnje mladih sa Kosova i Srbije, koji su učestvovali u Hartefaktovom programu Kosovske škole, obrazovnom i razmenskom programu posvećenom unapređenju saradnje između Kosova i Srbije, uključivanjem mladih iz obe zemlje i davanjem prostora za interakciju i razmenu mišljenja, stavova, čak i predrasuda, kako bi se bolje razumeli i upoznali.
Program se realizuje uz podršku Balkan Trust for Democracy, projekta The German Marshall Fund of the United States and USAID-a.
Govor mržnje – šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti. Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Bilo bi dobro da je ovo tek prolazna hipnoza ili kolektivna terapija pod nadzorom stručnjaka, priča od koje, ako nema koristi, nema ni štete. Ali, mozak srpskog nacionaliste neizlečivo je opsednut idejom velike države, opasan je za svog vlasnika i ljude oko njega, redovno ispostavlja tragične račune. Zar i nakon rezultata crnogorskih izbora još ima optimista koji pitaju ko će ovde da ratuje i čime.
Odjednom su se uzdigli naši tihi susedi, oni skrajnuti i marginalizovani, koji odgovornost za vlastiti životni debakl Hrvatima i Bošnjacima pripisuju, sa vaučerima za mržnju svih i obožavanje vođe. I ništa više nije bilo zabranjeno, i sve je bilo čak i poželjno, od zločina i pljačke na ratištima, do kriminala i bahaćenja u civilstvu. U državi koja je teško zaostala, oštećena i opljačkana šmira normalnost, sve zlo koje personifikuje Vojislav Šešelj punih 30 godina suštinski nije slabilo. Samo 96.277 zaokruživača 1990. podržalo je na prvim višestranačkim izborima kandidata grupe građana Vojislava Šešelja, netom izašlog iz zatvora, sa željom da Albance protera u Albaniju, što će samo osam godina kasnije postati državni cilj u sumanutoj operaciji etničkog čišćenja Kosova.
Niko se neće ubiti između dva stroja mobilisanih oslobađača srpskih svetinja i zaštitnika ognjišta, poput Miroslava Milenkovića na pijaci u Šidu, niko neće dovesti transporter pred Skupštinu, kao što je to učinio rezervista Vladimir Živković, pozivari će dolaziti na adrese sa kojih su odavno negde daleko odselili potencijalni dezerteri, nesuđeni vlasnici PTSP. Od urlatora sa ulica izdvojiće se desperadosi spremni da za nekim novim Arkanom krenu u pljačkaško-koljački pohod, ko zna kada će valjati režimu. Na platou ispred zgrade u kojoj stoluje predsednik Srbije, ostaće aktivistkinje Žena u crnom, a aktivisti će razviti sačuvani transparent na kojem piše “Za sve poginule u ratu”. Napašće ih novi (ili stari) Dragoslav Bokan (ne bi mu bilo prvi put), možda će debitovati Boško Obradović, Vuk Jeremić i slični.
Jedan od uspešnijih spoljnotrgovinskih poteza Ruske Federacije nesumnjivo je veto u Savetu bezbednosti na Predlog rezolucije Velike Britanije o genocidu u Srebrenici, uložen 2015. Suština britanskog dokumenta u tumačenju srbijanske vlasti bila je staviti “žig na čelu srpskog naroda”, da osim za genocid Srbi, potpuno nevini, budu krivi i za dva masakra na sarajevskoj pijaci Markale. Zahvaljujući Rusima, smatra zvanična Srbija, Srbi nisu pobili ljude na Markalama, pa, po toj logici, nije bilo ni masovnih grobnica civila sa Kosova, pogotovu batajničkih. Jer, Srbi ništa ne priznaju, a u tom zlikovačkom poduhvatu produženja rata i vređanja žrtava imaju moćnog saveznika.
Dve decenije u istoriji razvoja jednog društva i države, nije preterano dugo. Za naše lične živote, dvadeset godina je mnogo. Na narednim parlamentarnim izborima 2020. godine glasaće i dvadesetogodišnjaci koji su rođeni 5. oktobra 2000. Oni se tog dana naravno ne sećaju, osim ako su zainteresovani za politiku, politički aktivisti i članovi stranaka, ili su njihovi roditelji bili aktivni učesnici u tim događajima, i teško da su o značaju ovog istorijskog datuma mogli da izgrade jasno mišljenje i informisan stav. Na jednom od subotnjih protesta u januaru ove 2019. godine, stajala sam ispred Filozofskog fakulteta. Okupio se neki svet, mnoge sam poznavala lično, a mi sredovečni bili smo među najmlađim demonstrantima. Samo par metara odatle, na Studentskom trgu, blizu stana u kojem je nekada živeo Zoran Đinđić, restoran brze hrane KFC bio je prepun mladih ljudi potpuno nezainteresovanih za ono što se dešava pred njihovim očima.
Uprkos upornom međusobnom pozivanju na kompromis, saradnju i dijalog, Vlade Kosova i Srbije se, sudeći po javnim izjavama svojih predstavnika i zvaničnika, kreću u pravcu sve većeg udaljavanja od rešenja i održavanju statusa quo do besmisla, budući da njegove posledice idu svima na štetu – Srbiji koja sebe koči na Evropskom putu, narodu Kosova koje trpi posledice odluka svoje Vlade i srpskom narodu na severu Kosova koji trpi posledice odluka obe Vlade.
Šaptač je ovlašćen da, tragizmom deseteračke epike, saopšti kako je Olivera Ivanovića ubio državni vrh Srbije; za to pouzdano zna nekoliko ljudi, umešanih u zločin iz niskih pobuda, iz kojih se i najskuplja reč pretvara tek u upitno pravo na život. Nije tu kraj, jer dokaza nema, a kamarila zlikovaca iz Miloševićevog šinjela iz petnih žila pokušava da kapitalizuje još jedan kosovski izlet predsednika, lupetajući unaokolo o novom ujedinjenju i tobožnjoj rešenosti građana da ne napuštaju Kosovo, u čemu će im država svesrdno pomoći.
Zločin nad tuzlanskom mladošću počinjen je 25. maja 1995, nešto pre 21 sat, kada je sa položaja srpskih snaga, pod komandom generala Novaka Đukića, sa Ozrena ispaljena granata na korzo prepun mladih ljudi, kod sastajališta Kapija u centru Tuzle.
