Šaip Kamberi i istina o Srbiji danas
Govor mržnje – šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti. Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
I komadić istine bio je dovoljan da uznemiri vrh režima Aleksandra Vučića i podseti ga na zakonomernost odlaska autoritarnih režima sa političke i društvene scene, na, zašto ne, sadržaj jednog petooktobarskog grafita kojim je anonimni demonstrant poručio “Ipak si ti samo običan čovek, Slobodane”. Činjenicu da građevine utemeljene na lažima, nasilju i samovlašću imaju ograničeni rok trajanja – istinu koja ne znači ništa onima što pakuju kofere, ili ostaju ovde, spremajući se za teške, već viđene posledice.
Poslanik Albanaca Preševske doline Šaip Kamberi, pripadnik Poslaničkog kluba Ujedinjena dolina – SDA, prošlonedeljnim je parlamentarnim nastupom delegitimisao vlast i obesmislio luzersku opoziciju koja sitnošićardžijski, sve zaklinjući se u budućnost, izbegava da iznosi svoj odnos prema novijoj prošlosti. Uprkos neupitnim pojavnim oblicima vitalnosti velikosprskog nacionalizma, čiji protagonisti, nimalo skriveno, pripremaju sledeću klanicu.
Izgovorio je Šaip Kamberi, prvi u skupštinskom zdanju, imena Dimitrija Tucovića, Danila Kiša, Ivana Đurića, ljudi koji su govorili i pisali o tragičnim posledicama nacionalističkog divljanja; konstatovao da građevina o kojoj je reč počiva na masovnim grobnicama, tom primarnom, sekundarnom i tercijernom poduhvatu srbijanske niskogradnje, sa kojim bi Srbija, uz reviziju istorije i hiperprodukciju falsifikata, da zakorači put Evrope i ka civilizacijskim vrednostima kojima se oholo podsmehuje.
Mirëdita, licemeri
Mašinerija laži zaustavljena je na trenutak rečima, oružjem koje u Srbiji imaju još jedino ljudi koji nisu masno lagali i premetali se u beskičmenjaštvu; bila je to serija udaraca pred kojom je u teškom nokdaunu ustuknula degutantna skupštinska većina. Šaip Kamberi izneo je kratku i jezgrovitu političku analizu, a odgovor je, za razliku od uobičajenog targetiranja i tabloidnih lavina, bio slab i bezidejan. Citirana je jedna fantomska “nevladina” organizacija (ne želite da znate naziv), a Kamberiju je pripisan govor mržnje. Jer, šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije! – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se, takav je red, prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti.
Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
A tog dana izabrana je nova vlada, svi su se do imbecilnosti zaklinjali u Vučića, dok ih Kamberi nije učtivo pozdravio: “Mirdita, dobar dan”; vrag je odneo šalu, prvi je shvatio Ivica Dačić upozorivši Kamberija na istinu koja se sme izgovoriti i, posredno, na to da neki ormani ne kriju komade porodične srebrnine, nego skelete umorenih civila.
Jednostavno, ne sme se govoriti o telima 744 civila (sedamdesetpetoro dece) pokopanim u Batajnici. A poslanik – Albanac bi baš o njima. I o starom totalitarizmu sa novim imidžom: “Nema više fotografija sa planina oko bombardovanog Sarajeva. Nema više govora “sto Muslimana za jednog Srbina” od ministra informacija i šefa propagande Miloševićevog režima. Viđamo ih po kancelarijama u Briselu i Vašingtonu, za potpisivanje sporazuma i sa čelnicima bivše UČK. Današnja Srbija je problematična, pre svega, za same Srbe (…). Pozivam gospođu Brnabić da posetimo Batajnicu, gde se nalaze civilne žrtve za koje i danas tvrdi da su vaši građani.
Neko sumnja, a ko zna…
Izvolite, gospođo Brnabić, pogledajte Batajnicu, Petrovo Selo Perućac i Rudnicu. Staro sajmište i Jasenovac mogu poslužiti kao inspiracija. Saslušajte prezimena Beriša, Bogujevci, Durići, Jašari. Hoti, Čauši. Zamislite žene, decu i starce koji su, samo zato što su imali drugačija imena i kulturu monstruozno ubijeni”.
Beriša, Bogujevci, Durići, Jašari. Hoti, Čauši, prezimena su čitavih porodica ubijenih u Suvoj Reci, Podujevu, Prekazu; čudovišne artefakte državnog zločina u Podujevu video je i Ivica Dačić, na otvaranju izložbe “Bogujevci – Vizuelna istorija”, 2013. Možda je zaboravio. A možda bi mogao i da ih se seti. Recimo, izrešetanog džempera Špetima Bogujevcija, starog deset godina.
To su ključne rečenice Kamberijevog izlaganja, korektno prenete samo u jednom srbijanskom mediju (TV N1).
Nisu ih preneli Politika, Večernje novosti, Tanjug (da, postoji), Fonet, Blic, Kosovoonline, B92, a u izveštaju Bete zabeleženo je: “Kamberi je pozvao mandatarku Brnabić da zajedno posete Batajnicu, Perućac, Petrovo selo i Rudnište, gde se sumnja da su u masovnim grobnicama pokopani Albanci s Kosova ubijeni tokom sukoba krajem 90-tih godina, navodeći da su to počinile “organizovane državne strukture”, države koju ona sada predstavlja”.
Danas je preuzeo Betu, pa i sumnju, ipak uz konstataciju da su ti ratni zločini “naređeni i sprovedeni od zvaničnika Srbije” (Kamberi).
A ko to “sumnja” da su albanski civili pokopani u masovnim grobnicama, kakav to dokaz treba da otkloni “sumnju”, ako se podsetimo vreća sa kostima predatim albanskoj strani na graničnom prelazu Merdare. Televizijskog snimka preuzimanja posmrtnih ostataka. Ili, pedantno, logoraški zavedenih predmeta, u sudskom registru. Brojevi 247; 2B/A- 180, vlasništvo su Albanaca svirepo ubijenih u državnom poduhvatu etničkog čišćenja.
Govorna vežba iz istorije
U podrumu Palati pravde u Beogradu čuvani su: dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, te olovke, brojanice, muštikle i češljevi. I “nevažeći metalni novac SFRJ”, metalne alke, maramice, ogledalca, nešto neupotrebljenih lekova koji nisu olakšali bolove ubijenima (saridon, analgin, diklofen, ranital), bick brijači, hodžini zapisi, ni za šta ispisani, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, šrafciger, digitron, baterijska lampa, vizit-karte, amajlije”. Nađeno je i jedno rešenje o invalidnosti – u masovnoj grobnici nevažno, kao i sve ostalo.
Neko od ubijenih – biće da je reč o detetu – imao je pisanu vežbu iz istorije.
Za govornu vežbu postarao se Šaip Kamberi. Rekao je i to da od Srbije ne može da se očekuje da reši ubistvo braće Bitići, budući da još nije rešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Govorio je i o diskriminaciji Albanaca: “Ja sam predsednik Partije za demokratsko delovanje koja se od devedesetih godina institucionalno zalaže za prava Albanaca, imam srpski pasoš”, ali “u današnjoj Srbiji nema važnost državljanstvo i građanstvo i kako onda očekivati slobodu i jednakost”.
Poznat je sunarodnicima (osnivač bujanovačkog Odbora za ljudska prava), za ostale je bio tek jedan od njih. Svestan, kako je i rekao, da će ga nealbanci prihvatati sa predubeđenjem, podozrenjem, čak.
Sve što je izgovorio Šaip Kamberi je tačno – a od te istine nema trenutne koristi.
Srbijanski režim počiva na lažima i nasilju. Opozicija na lažima i prećutkivanju. Srbija samo na falsifikatima. I saučesništvu.
Podeli sa prijateljima