Below you'll find a list of all posts that have been categorized as “Suočavanje”
Najviše su propatili Srbi, Hrvati su najveći zlikovci, Srbi su i ubijali, možda i pljačkali, al’ ne treba ništa da plate. Logora nije bilo ni u primisli, četvrtina ispitanika smatra da se u Srebrenici dogodilo masovno ubistvo Muslimana (25 odsto), 15 odsto ubeđeno je u to da su se dogodila ubistva, ali bez etničke identifikacije ubijenih, 12 odsto je reklo da se dogodio genocid.
Govor mržnje – šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti. Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
Dok pre neki dan sedim na još jednom pretresu u predmetu Srebrenica-Kravica, razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju u tišini, isto onako kao što su se i ratni zločini dešavali, pa zataškavali – bez uznemiravanja finog sveta koji se ne interesuje mnogo za patnje drugih i jako ljuti na reč “genocid”. Razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji dešavaju van konteksta jer mi kontekst ne znamo. Naš kontekst su oblikovali ratovi, proterano stanovništvo, ubijeni, silovani i oni koji se i dalje vode kao nestali i jako je prijatno da ga ne znamo
Srbi u Hrvatskoj sada imaju nezahvalni zadatak da se izbore s dvije državne politike sjećanja. Ona hrvatska nudi im mogućnost za normalniju budućnost, ali im oduzima dobar dio prava na historijsku istinu njihovog iskustva iz 1990-ih. Ona srbijanska nudi im pregršt plakanja nad vlastitom sudbinom i vječnu viktimizaciju uz negiranje tuđih žrtava, ali im svime time u osnovi oduzima pravo na budućnost.
Zločinci treba da odgovaraju za svoj zločin, da prestanu učestvovati u društvenom životu, obavljati značajne funkcije u društvu, nanoseći mu i dalje nemjerljivu štetu svojim djelovanjem. Na taj način šalje se poruka da se zločin isplati i da je nekažnjiv, a to nam svakako ne donosi bolje sutra za generacije koje treba da žive u miru i blagostanju, a ne da ponovo ratuju.
“Kada posečeš drvo, sekira zaboravi, ali panj ne”. Ova južnoafrička poslovica može da nam pomogne u sagledavanju sa kakvom jednostavnošću počinioci zločina zaboravljaju nedela koja su počinili, dok se žrtve suočavaju sa svakodnevnim košmarima i podsećanjima na ono što im je učinjeno: prazno mesto za stolom u domu iz koga im je neko odveden od strane policije ili vojske; želja za povlačenjem od porodice i prijatelja, pa čak i iz života; izlivi gneva i osećanje iscrpljenosti; i beskonačna pitanja. “Ima li šanse da je moj voljeni još uvek živ i ako nije, šta su učinili sa njim?“ “Šta je nagnalo nekoga da me tako muči?” “Da li im je neko to naredio, i ako jeste, ko je to bio?” “Da li su ljudi koji su zapalili moje selo uopšte razumeli ono za šta su se zalagali i ono što su učinili?”
Dvadeset i pet godina nakon što je okončan rat u Bosni i Hercegovini, proces koji zovemo suočavanje sa prošlošću prošao je puni krug. Od prvih post-ratnih godina obilježenih ubistvima povratnika, institucijama krcatim ratnim zločincima koji će kasnije biti otpremljeni na duge zatvorske kazne, „pravilima puta“ potrebnim da bi se spriječila osvetnička hapšenja povratnika, preko perioda velikih nadanja u novom mileniju, osnivanja Suda BiH i državnog Instituta za nestale, zenita Tribunala u Hagu, Komisije za Srebrenicu i proliferacije raznih inicijativa koje su problematizirale i zagovarale prava žrtava, do sunovrata koji je uslijedio nakon propalog pokušaja ustavnih reformi u aprilu 2006., zaokreta u secesionizam Milorada Dodika i povratka u retorike i politike dehumanizacije i „razdvajanja naroda“.
Prisutnost nasilja i patnje poslednjih decenija na Kosovu čini prošlost jednom od najvažnijih tema. Strukturalno, fizičko, kulturno i psihološko nasilje prisutno je na Kosovu u različitim oblicima od 1980. godina do danas. Zbog toga sam bila iznenađena da ne čujem više o nepravdama iz prošlosti dok sam radila istraživanje na Kosovu krajem 2019. godine. Uzevši u obzir moje iskustvo iz Bosne i Hercegovine, gde su zločini iz prošlosti i pokušaji da se pronađe pravda još uvek zajedničke teme, ovaj jasan nedostatak suočavanja sa prošlošću mi je bio zapanjujući.
Ovaj tekst se fokusira na pitanje kako su najvažniji događaji tokom rata na Kosovu (1998-1999) obrađeni u udžbenicima istorije za osnovne i srednje škole koji se koriste na Kosovu. Pokušaću da analiziram na koji su način predstavljeni ratni zločini počinjeni sa obe strane. Udžbenici iz Kosova i Srbije, objavljeni od strane Školske knjige (Priština) i Zavoda za udžbenike (Beograd), odobreni od strane ministarstava prosvete, primarni su izvor za ovaj tekst. Pored toga, uzeo sam u obzir i analize međunarodnih stručnjaka, koji su se bavili događajima na Kosovu u ovom periodu.
Tijekom hrvatskog pristupanja i članstva u EU, samo je jedna osoba pravomoćno osuđena za ma-sovne ratne zločine počinjene tijekom operacije Oluja – uz još jednu osobu nepravomoćno osuđe-nu. Iako će neki pravni stručnjaci isticati kako je bilo presuda za teška ubojstva, paljevinu, krađe i slično, ostaje činjenica da takve stvari nisu presuđene kao ratni zločin i imat će bitan utjecaj na per-cepciju sukoba u budućnosti kad netko bude dekontekstualizirano isčitavao te presude.
Nedavno smo obeležili 30 godina od rušenja Berlinskog zida i pada komunizma. Nažalost, optimizam koji je pratio kraj Hladnog rata je ubrzo nestao u užasu raspada Jugoslavije, kada se zvanična politika ‘bratstva i jedinstva’ Titovog vremena pretvorila u ‘etničko čišćenje’ i fratricid. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, gde sam radio kao analitičar i kasnije svedočio kao svedok-ekspert za Tužilaštvo, istraživao je i procesuirao ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. U Bosni i Ruandi tokom 1990., kao i u Siriji danas, mantra “nikad više” je izvrgnuta ruglu.
Državne komemoracije događaja iz ratova devedesetih godina na području bivše Jugoslavije počele su u Srbiji tek nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke, posebno od 2014. godine kada je Aleksandar Vučić postao premijer. Promena političke konstelacije podrazumevala je i menjanje fokusa državne politike sećanja sa antikomunizma na etnifikaciju prošlosti, dve najdominantnije prizme interpretacije prošlosti u službenoj politici sećanja Srbije od početka devedesetih godina.
Remarker pokreće novi serijal tekstova na temu ‘Kultura sećanja i politike zaboravljanja’, u okviru kojeg želi da otvori prostor za oživljavanje javne i stručne diskusije o pitanjima suočavanja sa prošlošću i tranzicione pravde.
U okviru rubrike objavljivaćemo tekstove stručnjakinja i stručnjaka koji se pitanjima tranzicione pravde bave iz različitih aspekata – kroz analizu praksi memorijalizacije, doprinosa umetnosti kulturi sećanja, analize krivičnog procesuiranja i njegovih dometa i nedostataka, vansudskim inicijativama civilnog društva i državnim naporima da se utvrdi i prizna odgovornost, te pitanjima tranzicione pravde i evropskih integracija.
