Dok pre neki dan sedim na još jednom pretresu u predmetu Srebrenica-Kravica, razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju u tišini, isto onako kao što su se i ratni zločini dešavali, pa zataškavali – bez uznemiravanja finog sveta koji se ne interesuje mnogo za patnje drugih i jako ljuti na reč “genocid”. Razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji dešavaju van konteksta jer mi kontekst ne znamo. Naš kontekst su oblikovali ratovi, proterano stanovništvo, ubijeni, silovani i oni koji se i dalje vode kao nestali i jako je prijatno da ga ne znamo
