Lingua blablativa – COVID-19: Poroci

Karantin se ograničenjem kretanja, nedostatkom fizičke socijalizacije, zatvaranjem u svom prostoru, uz neizvesnost krizne situacije kao i nemogućnost planiranja života unapred, odrazio na psihu negativno – povećanjem osećaja gubitka kontrole, straha za budućnost, stresa oko promene planova, panike povodom sopstvenih mogućih odluka ili odlaganja odluka, kao i pritiskom nekanalisanih i nagomilanih emocija. Pored drugih ugroženih grupa, osobe sa problemima zavisnosti, sklone preterivanju ili one sa nezdravim odnosom prema „porocima“, izložene su u ovim okolnostima dodatnim izazovima, „iskušenjima“, trigerima i stoga većem riziku da svoj problem prodube.^[1] Kako je njima u karantinu i da li nas sve hvata pandemija nezdravih navika i mogućih zavisnosti čak i nakon kraja karantina?

Alkohol

Počevši od onog mita da rakijom preventivno delujemo na širenje zaraze do opravdavanja svakodnevne konzumacije zbog smanjenja stresa, u narodu i u struci nailazi se na brojna opravdanja povećane konzumacije alkohola u karantinu. Iako su uputstva i upozorenja WHO-a povodom CoVida i alkohola jasna – alkohol je štetan i ni pod kakvim izgovorima nema koristi od njegove češće konzumacije u karantinu – istraživanja pokazuju da ljudi se baš i ne obaziru na ove reči. Kupovina alkohola povećala se drastično u odnosu na vreme pre pandemije, a konzumacija alkohola kod kuće globalno takođe beleži porast. Podaci koje je prikupila kompanija Nielsen govore da je globalna prodaja alkohola skočila za 291% tokom pandemije.^[2] Zakoni za prodaju i dostavu alkohola online u SAD-u su dodatno opušteni tokom perioda karantina,^[3] što je možda uticalo na to da je tokom poslednje nedelje marta do 4. aprila u poređenju sa istom nedeljom 2019., sada za 441% više alkohola u SAD-u prodato online. U UK-u, tokom marta je za 22% skočila prodaja alkohola u supermarketima,^[4] što je dodatnih 199 miliona funti u poređenju sa istim periodom prošle godine.^[5] U Australiji je takođe do kraja marta kupovina alkohola porasla do 86%, što znači da su Australijanci potrošili 34% više na alkohol nego u ovo doba 2019.^[6] O pomenutoj podeljenosti u načinu borbe protiv anksioznosti svedoči i jedno britansko istraživanje Alcohol Change UK koje navodi da 21% ljudi više pije tokom pandemije, ali i da je 35% njih označilo da pije manje ili potpuno prestaje.^[7]

Povećana upotreba alkohola pojavila se kao posledica stresne situacije ali i novih nesvakidašnjih okolnosti, bilo da je nedostatak vremena provedenog nasamo ili ga je previše piće, dva, tri, boca, situaciju mogu da olakšaju, makar privremeno. Neka istraživanja pokazuju da nas alkohol čini energičnijima, opuštenijima, samopouzdanijima, jednostavno srećnijima u trenutku.^[8] Pored toga u ovim okolnostima čini da privremeno zaboravimo vesti, mere, neizvesnost, stres i planove. On je takođe i najjeftiniji opijat, dostupan i normalizovan, tako da je pretnja od preterivanja odmah iza ćoška od kuhinje. Teško je proceniti u ovim okolnostima šta je previše, budući da je ova granica i inače zamagljena terminima “voli da popije, cugne, gucne” u odnosu na patologizaciju rečju “alkoholizam”. Takođe, ako je nekad ideja o prekoračenju norme podrazumevala konzumaciju alkohola kod kuće, van društvenog konteksta, sada to ne važi budući da možemo da da veliki broj nas pije i van ikakvog socijalnog konteksta. Ljudi neretko uvode ispijanje alkohola u svakodnevni ritual da označe kraj posla ili obaveza u toku dana i vezuju ga za opuštanje u toku večeri ili na početku i kraju dana. Taj običaj nekada je potpuno nevezan za doba dana već oscilacije u emocijama tokom celog dana. Psihijatri upozoravaju da je čak moguće da globalno svedočimo rastu alkoholizma nakon nekoliko meseci karantina i da će se posledice osećati dugo nakon.

Svetska zdravstvena organizacija upozorava da redovno ispijanje alkohola nikako nije dobar mehanizam odbrane od stresa jer podstiče na mentalne probleme poput paničnih i anksioznih napada, kao i da često pojačava agresiju i afektivna stanja. Posebno treba pomenuti da je alkohol često saučesnik u nasilju u porodici što je i inače rizično, a posebno sada kad su ljudi osuđeni na domaćinstvo u kom žive. Dok kod muškaraca nasilnika najčešće alkohol pogorša agresiju, žene koje su žrtve se najčešće njime služe kao sredstvom za umanjivanje pretrpljenog fizičkog bola i psihičkog stresa.^[9]

Što se tiče osoba koje već pate od zavisnosti, one se suočavaju sa brojnim poteškoćama u karantinu. Nedostatak profesionalne pomoći i izolacija samo doprinose njihovom lošem psihičkom stanju, dok naglo “skidanje” sa supstance može da izazove brojne fizičke probleme ponekad čak i smrt. Nagli detoks povećava rizik srčanog udara, skakanje krvnog pritiska, nagle promene temperature tela, drhtavice, neuravnoteženja u nervnom sistemu i na kraju potencijalno fatalnu, komu. Pokazalo se da je kriza najviše pogodila najniže klase, pa je tako mnogo teže ostati “suv” bez posla, zdravstvenog osiguranja, uslova za život ili doma. Za one malo iz viših ali i dalje niskih klasa izazov predstavlja svaka nabavka gde se prioritizuje alkohol u odnosu na osnovne životne namirnice ili njihov kvalitet. Odsustvo podrške za one u procesu odvikavanja izuzetno je teško, iako su brojne organizacije za odvikavanje prenele sastanke na virtuelnu realnost. Bez medicinske pomoći adekvatno odvikavanje predstavlja izuzetno težak i opasan proces, a bez psihološke pomoći, proces rizikuje potpunu stagnaciju. Odsustvo vladinih mera povodom kupovine i dostave u kombinaciji sa marketingom, alkohol industrija krizu i karantin učinili su zavisnima težom.

Hrana

Karantin je doveo u pitanje i naš odnos prema hrani. Ljudi koji inače nemaju problem sa kontrolom unosa hrane, kao i za alkohol, bivaju pred izazovima, a tek oni koji smo skloniji malo do mnogo nezdravijem odnosu. Pored osuđenosti na ove kućne aktivnosti kao beg od dosade svakodnevice, tu je i pomenuti gubitak kontrole nad situacijom koji kod nekih povećava potrebu da bar nešto u svom životu u ovom trenutku kontrolišu. Posebno su ovim pogođene osobe koje imaju neki problem sa ishranom – od anoreksije preko fobije od gojenja i nezdrave hrane do emotivnog prejedanja – svi smo stavljeni u tešku situaciju. Ograničenje na kuću je problem jer su u kući i kuhinja i špajz, što znači stalno dostupni izvori “iskušenja”, koji sa druge strane za razliku od alkohola, cigara ili vutre tu zapravo moraju da budu kao esencijalni za život. Stalni boravak za kompjuterom, telefonom, tv-om, podstiče usputno grickanje ili prejedanje bez mere. Zalihe i gomilanje hrane predstavljaju veliki izvor opasnosti za ljude koji se bore sa poremećajem odnosa prema hrani.

Izazovi su pored fizičke dostupnost i psihički – povećani stres i emotivni disbalans (anksioznost, usamljenost, nepredvidivost, strah) dovode do povećanja rizika da se zapadne u opsesivne misli oko konzumacije hrane. Takođe, potreba za “kršenjem pravila” povećana je zbog nemogućnosti da se sa stresom izbori, a onda je tu i opravdanje ovog “kršenja”, jer je “situacija vanredna”. A, kao i u slučaju alkohola, ko se oporavlja od nezdrave navike, rastuća je panika da će situacija opet da poremeti teško stečeni balans i onda nastupaju osećanja strepnje i opsesivne misli što najčešće rezultira u pogoršanju stanja. Tu nije kraj, strahovi mogu da budu vezani za štednju hrane, za racionalno raspolaganje zalihama kao i ograničenje unosa, što podstiče nezdrav i opsesivni odnos. Dodatno loša osećanja provociraju grižu savesti i misli „da li gomilam hranu koja je nekome mnogo potrebnija“, što utiče na unižavanje slike o sebi. Postoje i oni koji idu u opsedanje tipom unesene hrane više nego količinom. Njima je triger problem dostupnosti onog što smatraju „zdravim“ – fiksacija na unos samo „čiste“, zdrave, prirodne, sveže i pouzdane hrane. Panični strah od gojenja raste u karantinskim uslovima i uzrokuje opsedanje dijetom i vežbanjem. No, dijete koje praktikujemo posebno ako su rigorozne mogu čak dodatno da naškode budući na fizičku i psihičku iscrpljenost koju izazivaju.

Canabis

Kad je u pitanju canabis, podaci vezani za američko tržište govore o povećanoj konzumaciji za vreme pandemije tokom marta i aprila meseca. U Kaliforniji je na dan kada je rečeno da se ostane kućama, 16. marta, zabeležen porast prodaje marihuane do 92.5%. Osam država je proglasilo ovaj biznis “esencijalnim”, zajedno sa apotekama i supermarketima, mada su mnogi distributeri prešli na online poručivanje i dostavu. Anketa koju je sproveo Cowen pokazuje rekordnu prodaju u martu.^[10] Otac legalne industrije kanabisa, Steven DeAngelo, suosnivač najveće licencirane kompanije za proizvodnju kanabisa, Harborside, kaže da su prodaje kompanije veće nego ikad, te da su prodaje na svim lokacijama skočile za 20-25%.^[11] U Kvebeku, je sličan slučaj, prve nedelje aprila rađeno je istraživanje prema kojem je 29% reklo da koristi više kanabisa dok je njih 13% reklo da koristi “mnogo” više.^[12]

Ovo nije nimalo začuđujuće, sa obzirom na sedativna dejstva “vutre”. Kada nam se dani čine bez broja (imena i boja) prija isključenje iz vremensko-prostornih granica karantina, te osećaj lakoće bez opterećenja planovima i stimulacija za kreativno promišljanje neke teme nevezane za vesti i situaciju. Budući da često inhibira, doprinosi odlaganju i potiskivanju stresa. Međutim, ne samo da je malo verovatno da će iko prestati da “duva” nakon karantina, već je čak moguće da će ovu naviku zadržati u manjoj ili većoj meri kao mehanizam odbrane od stresa. Nije nerealno da se nakon magle od par meseci konzumiranja ljudi nađu u šoku i anksioznosti od nužnosti susreta sa “spoljnim svetom” i realnošću van 24-časovne polufikcije. Budući osuđeni da konzumiraju sami često bez deljenja, osećaj mere pomeri svoju granicu, te bi porciju koja se deli sa nekoliko ljudi osoba zadržala za sebe. Takođe, pošto je kontakt sa spoljnim svetom i kretanje ograničeno, osoba koja duva ne mora da ima neki checkpoint do kog treba da se “otrezni” što onima kojima posao ne zahteva potpunu trezvenost može samo da doprinese kontinuiranom “napušavanju”. Nedostatak strukture dana i obaveza smanjuje osećaj odgovornosti te je onda mnogo lakše sebi opravdati konstantno bivanje “high”. Negativne posledice mogu ipak da zadese brojne konzumente koji ovaj opijat “ne znaju da voze” – za njih je povećana mogućnost paničnih napada, straha anksioznosti i strepnje koje izaziva uznemirujuća situacija ograničenja. Pored mentalnog opterećenja rizikujemo i da se opterećenjem pluća povećava rizik od zaraze. Zato se preporučuju ulja, tinkture i jestivi oblici ovog opijata. Prevelika upotreba kanabisa često u vezi i sa drugim preterivanjima poput jedenja nezdrave hrane, pušenja ili konzumacije alkohola, što u karantinu vodi u lančano nadovezivanje poroka. U svakom slučaju nadamo se da niko ne deli “u krug” sa drugima te time povećava mogućnost ugrožavanja drugih.

—————————–

Veliki je izazov za sve, a posebno one sa nekim oblikom zavisnosti ili sklonosti ka preterivanju da ostanemo iskontrolisani tokom karantina i da teško stečene navike ne ugrozimo. Ipak, balans bi možda pre podrazumevao suzbijanje ovih opsesija fokusom na nešto van nas samih, ili uvođenje konstruktivnog odnosa prema telu i zadovoljstvu koje ne podrazumeva zamenu jedne zavisnosti drugom. Odvojenost od sistema institucionalne podrške je teška za sve koji se bore sa zavisnošću ili nezdravim odnosom prema konzumaciji, ali možemo da se oslonimo na online terapiju ili bliske ljude oko sebe. Za one koji se ne leče svakako nije vreme za zabrane i potpuno lišavanje – umerene doze “sedativnog zadovoljstva” mogu da budu povoljne i po psihičko i po fizičko zdravlje. Ne treba posmatrati kao tragediju poremećene navike ili odsustvo napretka, već se potruditi da pronađemo konstruktivne načine da se borimo sa izazovima i zavisnostima u situaciji koja po svemu sudeći može da potraje.

Lead foto: Artem Labunsky – Unsplash

Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – COVID-19: Intimnost.

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Podeli sa prijateljima