Pandemija korona virusa uslovila je mnoge da rade svoj dosadašnji posao od kuće. Iako je možda na prvi pogled ovaj uslov izgledao kao nešto od čega i poslodavci i radnici imaju korist – u smislu produktivnosti i zadovoljnijih radnika/ca, već u prvih nekoliko nedelja su se pokazali prvi negativni aspekti ovog modela. Takođe, situacija u kojoj se polako vraćamo pre-pandemijskom životu na radnom mestu dovela je u pitanje koncept open space-a odnosno mogućnost njegovog funkcionisanja u novim uslovima. Kako je pandemija izmenila radno mesto i naš odnos prema kancelarijskom radu, radu od kuće i open space-u?
Rad od kuće
Na prvu smo gotovo svi oduševljeno reagovali na vest o radu od kuće – mogućnost organizacije vremena, fleksibilnost u tempu rada, ponašanju, dress code-u gotovo svima povoljno utiče na veći osećaj slobode i opuštenosti. Dok se ne otkrije naličje ovakvog “samoupravljanja”. Prvi veliki nedostatak je održanje fokusa i samodisciplina. Iako u početku krene u to entuzijastično većina zaposlenih koja je navikla da imaj osećaj “nadzora”, veoma lako sklizne u gubitak fokusa, nemogućnost kontinuiranog rada i probijanje rokova. Produktivnost se zato čini najvećim izazovom kod rada od kuće. Ne samo zbog nemogućnosti usmerenja pažnje i nedostatka nadzora, već i uslova koje imamo za rad od kuće. Ono što znatno otežava rad od kuće u pandemiji su novi uslovi u kojima u kući obično nema privatnosti, ličnog prostora, poštovanja radnog vremena, a onima koji imaju decu sve pobrojano uz brigu o njima i potpuno odsustvo mira i mogućnosti fokusa. Budući da su škole zatvorene, a deca prate online nastavu – roditelji često preuzimaju uloge edukatora, bave se obavezama i radom dece na štetu sopstvenog rada. Neprekidna potreba za animacijom i društvom kod mlađe dece utiče na gubitak fokusa i smanjenu produktivnost. Lični prostor i privatnost tokom radnog vremena ugroženi su čak i kada prostor delimo sa odraslim ukućanima. Online sastanci, konferencije i pozovi tokom kojih neko prolazi kroz sobu ili se čuje obraćanje ukućana u pozadini, pa čak i sam osećaj prisustva ukućana koji neretko onemogućava da se odvoje “privatni” i “poslovni” identitet, utiču na kvalitet našeg zalaganja pri sastanku. Mnogi nemaju mogućnost da soba u kojoj rade bude zaista njihova “radna soba”, te je to neretko ili sopstvena spavaća ili zajednička dnevna soba. Tu je i potrebna opremljenost radnog prostora koja u radu od kuće najčešće izostaje – lošiji kompjuteri ili laptopovi, sporiji internet, neudobne stolice i neadekvatni stolovi, neprilagođeno osvetljenje, manje rezolucije kamera i slabije slušalice itd. Ne treba ni govoriti dodatno koliko očigledno to utiče na kvalitet rada onih siromašnijih sa jako malim prostorom za stanovanje i oskudnom opremom za rad.
Drugi problem pored produktivnosti odnosno fokusa je problem izolacije. Usamljenost i nedostatak živog kontakta u pandemijskoj situaciji doprineli su da se rad od kuće ne doživljava kao zadovoljstvo individualnog rada već kao još jedno ograničenje svakodnevne socijalne interakcije koja koliko god da nas nekad optereti predstavlja neku vrstu kontakta sa realnošću van “naša četiri zida”. Jedno istraživanje sa Stenforda pokazuje da je posle devet meseci rada od kuće polovina radnika/ca koji/e su učestvovali/e u eksperimentu ipak zatražilo da se vrati u kancelariju iako je prosečno vreme koje im treba do posla bilo 40 minuta. Razlog je društvo – navodili su da se osećaju izolovano, usamljeno i nekad depresivno. Istraživač koji je sproveo testiranje zato kao glavni strah pored pada produktivnosti navodi krizu mentalnog zdravlja u uslovima predugog rada od kuće. Bez obzira na negativne posledice po psihičko zdravlje, povedeni pre svega mogućim profitom, poslodavci su počeli da razmišljaju o prednostima i rada od kuće i da razmatraju primene ovog modela rada i nakon pandemije.
Preporuke za povećanje fokusa za rad od kuće i u timu su da se na početku dana i nedelje naprave planovi i prioriteti sa podeljenim zaduženjima, da se podnose izveštaji o toku rada, kao i svakodnevno daje međusobni feedback kako bi se izbegla kašnjenja, rad u deadline-u i “razvlačenje”. Pomaže takođe postojanje rasporeda u smislu strukture radnog vremena – iskoristite deo dana kad imate najbolju koncentraciju za najteže zadatke, posle čega može da usledi pauza za obrok ili kafu pa vraćanje na više rutinske poslove ili manje intelektualno i kreativno opterećujuće zadatke. Društvene mreže kao i telefon uopšte mogu biti velike distrakcije. Pokušajte da isključite internet na telefonu i ostanete dostupni samo za hitne pozive. Prilagođavanje prostora može da pomogne, kao i omogućavanje što ergonomskijih uslova za rad. Ponekad fokusu doprinosi rad u “radnoj odeći”, ljudima za sticanje osećaja radnog dana pomaže da se ritualno “srede za posao” iako se to u ovoj situaciji često ne očekuje, može da proizvede povoljan psihološki triger.
Promene u kancelarijskom radu i open space-u
Povratak na posao u kancelariji će svakako značiti prilagođavanje novim uslovima socijalizacije i higijene – da li će biti konačno kraj rukovanju i fizičkom kontaktu, da li će biti manji broj sastanaka, da li će manje ljudi dolaziti u kancelarije, da li će radno vreme biti fleksibilnije, da li će ovo uticati na način oblačenja, samo su neka od pitanja koja se pokreću povodom povratka u kancelarije. Na radnim mestima sa odvojenim prostorima sa malim brojem ljudi neće se promeniti toliko mnogo kao za one koji podrazumevaju open space concept. Open space ili open floor koncept kancelarije koji je doživeo boom 1990-ih nema za cilj samo bukvalno i simboličko povezivanje zaposlenih u naizgled transparentni, nehijerarhijski prostor bez zidova, već ima i svoje očigledne ekonomske prednosti za poslodavce. Iako pokazuju mnoge prednosti kao povećanu demokratičnost, produktivnost i lakšu kolaboraciju, ovi prostori nisu oduševili sve tipove radnika/ca, te je pandemijska situacija samo potuprla njihovu kritiku. Oni koji nisu voleli open space koncept zadovoljni su što se on kritikuje i preispituje njegova korisnost. Nedostatak privatnosti koji omogućava da kolege i nadređeni vide da li uz rad na projektu ide IDJ videos, Rihanna ili fina građanska muzika, da budu upućeni u svaki otvoreni tab uključujući možda ličnu komunikaciju ili polja interesovanja (i stimulacije!), svakako su one introvertnije sprečavali da se opuste i fokusiraju uz koji god sadržaj da njima pomaže. Takođe, stalna izloženost socijalnoj interakciji i mogućnost slučajnog fizičkog kontakta povećavaju anksioznost jednom delu zaposlenih koji veoma ceni ulogu mira i izolacije za teško stečeni fokus. Ovoj grupi radnika/ca izmene u prostoru na open space radnom mestu neće teško pasti. U tu grupu dodajmo i onaj manji broj zaposlenih čiji je nivo higijene i pre pandemije upućivao na bakteriofobiju, opsesivno-kompulsivni poremećaj ili neke druge opsesije koje podrazumevaju kompulsivno čišćenje.
Neki od predloga prilagođavanja novonastaloj situaciji podrazumevaju udaljavanje radnika/ca, prestanak deljenja radnih površina gde se zaposleni dodiruju ili sede blizu, rad u smenama kako bi bilo manje ljudi u isto vreme u zajedničkom prostoru, povratak kjubikla, postavljanje transparentnih plastičnih panela ili prirodnih “živih barijera” od biljaka između naspramnih stolova, korišćenje spoljnjeg prostora za zajednički rad i okupljanje umesto sala i kafea. Sa jedne strane ove nove mere prevencije virusa utiču kako na zahteve u dizajnu enterijera i industrijskom dizajnu – pojavljuju se stolovi sa ugrađenim sanitajzerima, prozori koji se zapravo otvaraju i specijalni filteri i raspršivači za vazduh u prostoru. Povećana je potražnja nameštaja od antibakterijskih i antimikrobnih materijala koji su laki za čišćenje, koji mogu da se čiste jakim sredstvima, sa antibakterijskim tehnologijama ugrađenim u proizvode (srebrni jon, bakar, UV svetlo, nanotehnologija). Prioritet u kancelarijskom nameštaju uzima i njegova velika mobilnost, lakoća i fleksibilnost. Sa druge strane, dizajneri enterijera se upošljavaju da naprave prilagođene radne prostore koji vraćaju concept kancelarije u eru “mad men-a”. Privatnost ponovo postaje jedan od prioriteta i imperativa na radnom mestu. Međutim postojanje odvojenih kancelarija i fizička distance među zaposlenima ne garantuju svođenje rizika za prenos virusa na nulu. Većina studija koje se koriste kao referentne za uvođenje ovih promena u radni prostor odnose se na analizu prenošenja gripa na radnom mestu te se ne može pouzdano tvrditi koliko svi doneseni zaključci i mere imaju smisla kada je u pitanju pandemija virusa covid19. Čak i psihološki efekat povratka na posao u istu kancelariju je negativan, zaposleni će se osećati sigurnije ukoliko se nešto promenilo kako u samom radnom prostoru, tako i u načinu funkcionisanja. Pribavljanje opreme za stalnu dezinfekciju ličnog i celog prostora, obezbeđivanje maski, rukavica i postojanje protokola u svakodnevnom radu povećava osećaj sigurnosti i zaštite na radnom mestu.
Kakve nas moguće psihološke promene i promene u međuljudskim odnosima na radnom mestu očekuju po povratku u kancelarije? Ova cela pandemijska situacije može da utiče i na promenjene odnose na radnom mestu – kako između saradnika/ca tako i u hijerahijskom odnosu sa poslodavcima. Budući dugo izolovani u radu od kuće i okrenuti sebi, izloženi anksioznosti i pritisku, i zaposleni i poslodavci bi mogli po povratku na radno mesto koje podrazumeva timski rad ili menadžment da pokažu povećanu empatiju, razumevanje i obzir u odnosima i očekivanjima, kao i poštovanje ličnog prostora i individualnih osećanja. Osećaj odgovornosti za druge i poštovanja granica koji je pandemija podstakla i koji su mnogi na silu osvestili stoga može povoljno da utiče i na kvalitetniji i savesniji rad u timu na radnom mestu. Trening fokusa pomenut kada je reč bila o radu kod kuće doprineo bi boljem i lakšem fokusu pri povratku u zajednički prostor te i povećanoj produktivnosti u radu. Na kraju, dugi rad od kuće i povratak u kancelarije naveli su nas da preispitamo ulogu socijalizacije u radu, da vidimo jasnije sopstvene pozicije, želje, mogućnosti i potrebe vezane za posao koji trenutno obavljamo, da bolje sagledamo uslove koji nam pomažu, a koji odmažu u fokusu i kreativnosti, kao i da na test stavimo mogućnost samodiscipline, multitaskinga i našu radnu etiku.
Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – COVID-19: Poroci.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Podeli sa prijateljima