Lingua blablativa – COVID-19: Ideologija

Krizne situacije u društvu uvek se pokažu kao izazovne kada je u pitanju ideologija. Kada je celo društvo u problemu kristališe se granica demokratije i na površinu ispliva ideološki institucionalizovana ljudska sebičnost i volja za moći. U krizama se pokazuju „logike“ fašizma, nacionalizma, klasizma, diktature, patrijarhata, kapitalizma i drugih oblika profitiranja na račun „Drugog“ ili pak nekog oblika želje za njegovim brisanjem. Stalno čujemo kako je ova situacija bila/je kao ratno stanje ili je poredimo sa velikim ekonomskim krizama i prirodnim katastrofama, ali šta je to što upravo u ovim situacijama isplivava kao politička slika „društva u krizi“? Šta je globalna pandemija ideološki podstakla?

Pandemija je izazvala brojne društvene krize – ekonomske, političke ali i kolektivne i individualne psihološke krize. Psihološke krize uzrokovane strahovima, anksioznošću, panikom, neizvesnošću i „udaljavanjem“/izolacijom, podstiču političke krize. U želji zaštite sebe i bližnjih javlja se panični strah od „Drugog“, ugrožavajućeg i potencijalno po nas pogubnog bića. Od fizičkog straha od zaraze, preko opravdane panike zbog potencijlnog gubitka posla ili novca, predviđanja moguće propasti nacionalne ekonomije do teorija o istrebljenju nacije, naroda i predumišljenog kolapsa države, tanka je granica. U turbulentnim vremenima, kao što nam istorija svedoči, rađa se potreba za radikalnim pristupima rešavanju krize, često ideološki pojednostavljenim i opasnim idejama o uzrocima i potencijalnim rešenjima problema. Po istorijskoj inerciji takođe, koga bi većina okrivila ako ne istorijski i ideološki diskriminisanu manjinu. Identitetske ose podele u kriznim vremenima kako svedočimo prate fašizmom utabane staze.

Teorije zavere o uzroku pandemije i krize koja je prati, množe se i boje nacionalističkim i desničarskim idejama o globalnom političkom poretku i planiranim strategijama moćne manjine, „Zapada“, Kine ili, zašto da ne, nekolicine bogatih Jevreja. Desnica širom sveta situaciju koristi na više načina – da “objasne” da su uvek bili u pravu, da predlože načine da se kriza reši u skladu sa njihovom ideologijom, te kao proizvod ova dva načina ponude svoje političke ciljeve u vidu strategije za budućnost. Cveta čitavo polje fašističkih ideja u raznim pojavnim oblicima – od ksenofobije i rasizma do antisemitizma i islamofobije.

Migrante/kinje kao stalnu metu kako ideološkog tako i fizičkog nasilja, ni ovoga puta nije zaobišao talas povećane diskriminacije, govora mržnje, pa i fizičkih napada. Pogođeni prvo merama većine vlada o zatvaranju granica, a potom sa obzirom na uslove života, i lockdown-om, ova grupa ljudi iskusila je krizu na suroviji način. I migranti i radnici u inostranstvu zatečeni su bez adekvatnih uslova za život, rad, bez zdravstvene nege, finansijske pomoći države i ponekad osnovnih sredstava za preživljavanje. Iako je njihov položaj samo pogoršan krizom, to nije bilo uzrok empatije njihovih sugrađana, naprotiv, internacionalne i lokalne organizacije koje se bave monitoringom njihovog položaja beleže povećanu diskriminaciju, neprijateljsko raspoloženje pa i verbalno i fizičko nasilje. Uz to narativ ksenofobije dodatno je podstaknut idejama da oni “šire zarazu”, jer dolaze “ko zna odakle”, “ne vode računa o higijeni”, “žive u uslovima koji podstiču zarazu” i onaj stari argument o tome kako “ni za nas državljane nema dovoljno radnih mesta”, osnažen realnom situacijom u kojima brojni ljudi ostaju bez posla i na ivici egzistencije. Čak su i na nivou politike države iskoristile narativ o zaštitnim merama ne bi li odbili migrante i radnike iz inostranstva. U Maleziji su početkom meseca državni autoriteti išli dotle da izvrše masovne racije ne bi li zaustavili izbeglice i migrante radnike/ce optuživši njih i Rohindža izbeglice da su odgovorni/e za širenje virusa. Ideje o “štetnosti” stranaca i doseljenika koje u stanovništvu već postoje i čiji se broj pristalica od početka migrantske krize do danas samo povećava, tako bivaju politički institucionalizovane postupcima državnih autoriteta u kriznim situacijama.

Ksenofobija i rasizam u vremenu pandemije izgleda nalaze međusobnu podršku. Lideri vlada mnogih država su u poslednje vreme direktno ili indirektno ohrabrili govore mržnje, rasizam, ksenofobiju – političke partije i grupe u SAD, Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Grčkoj, Francuskoj i Nemačkoj su osnažile antiimigrantske, ultranacionalističke, anti-semitističke i ksenofobične teorije zavere koje demonizuju migrante, strance, istaknute ličnosti ili političke lidere.^[1] Posebno pogođene su azijske manjine u zapadnim državama i na bliskom Istoku gde jača antikinesko raspoloženje. Širom Nemačke je nedavno hiljade ljudi izašlo u demonstracije protiv vladinih mera za sprečavanje širenja virusa. Ipak, nije samo preovladala kritika nemačke vlade – pojavile su se grupe koje nose antisemitističke transparente, ili koji otvoreno podržavaju neo-nacističku ideologiju. Antisemitizam i antikineska propaganda je živa posebno online u teorijama zavere poput QAnon ili Pizzagate, čije se ideje generišu i preko Telegramskih i Facebook tajnih grupa ili foruma 8kun, a u čijim osnovama leže ideje o namernoj proizvodnji virusa od strane male moćne grupe, a u svrhu globalne dominacije – bilo da je reč o Kinezima kojima je ovaj virus bio oružje da prestignu američku ekonomiju i supremaciju ili je reč o milijarderima poput Soroša i Rotšild porodice koji kontrolišu globalne društvene promene u svrhu svojih skrivenih ciljeva. Stara navika naci teorija zavere da za globalne društvene krize optuže Jevreje, prepletene sa idejama o nadmoći “bele rase” oličene u ovom slučaju u mitu o većoj otpornosti bele rase na korona virus.

Još od izbijanja pandemije, Azijati/kinje i ljudi azijskog porekla su mete napada u jeziku medija, izveštajima, izjavama političara/ki, kao i na društvenim medijima gde je posebno zabeleženo povećanje govora mržnje. Predsednik SAD-a Donald Tramp je koristio sintagmu “kineski virus”, a državni sekretar Majk Pompeo “Vuhan virus”, koje su ohrabrile upotrebu govora mržnje u SAD-u. Iako je do marta Tramp povukao ovaj termini u tvitu podržao “našu azijsko-američku zajednicu”, nije ponudio i sproveo nijedan direktan postupak Vlade kao odgovor na rastuće neprijateljsko raspoloženje. Upravnik regiona Veneto u Italiji, ranog epicentra pandemije, rekao je novinama u februaru da će država biti bolja od Kine u načinu na koji se nosu sa pandemijom budući da su Italijani “kulturno jači u pogledu higijene, pranja ruku, kupanja, dok Kinezi jedu žive miševe”. Kasnije se izvinio, a razvoj događaja je na grozan način pokazao neispravnost ovih kulturnih predrasuda. Brazilski ministar obrazovanja je ismevao Kineze u tvitu sugerišući da njihova vlada ima plan “za svetsku dominaciju”.

Pored govora mržnje, rasizam i ksenofobija odrazili su se na rasističke napade. Od februara, azijati/kinje i ljudi azijskog porekla su primali pretnje, bili prebijani, zlostavljani, diskriminisani i ismevani sve zbog povezivanja sa širenjem pandemije. Do kraja aprila je koalicija azijsko-američkih grupa u SAD-u napravila centar za prijavu ovih slučajeva nasilja i govora mržnje, koji je zabeležio skoro 1500 prijava incidenata rasizma, govora mržnje, diskriminacije i fizičkih napada na Azijate. U Rusiji je grupa SOVA, koja se bavi monitoringom ksenofobije i rasizma rekla za Human Rights Watch da su se napadi povećali od februara, takođe se beleži i nagli talas uvreda i rasističkih komentara na društvenim medijima od početka pandemije. Kako još navodi Human Rights Watch, u Velikoj Britaniji, ljudi azijskog porekla su fizički napadani i pljačkani na ulicama dok se za njima viče “koronavirus”. Dve žene su napale kineske studente/kinje u Australiji udarajući i šutirajući ih uz povike “Idite nazad u Kinu” i “jebeni imigranti”. Dva muškarca su napala kinesko-američkog državljanina u Španiji i pretukla ga tako da je bio dva dana u komi. Muškarac u Teksasu je nožem napao porodicu burmanskog porekla. U Africi (Keniji, Etiopiji, Južnoafričkoj Republici) su takođe zabeležene diskriminacije i napadi na ljude azijskog porekla, optužene da donose virus, kao i uopšte strance. U Brazilu su mediji doprineli diskriminatornoj slici koju je vlada šalje o ljudima azijskog porekla. Širom Bliskog Istoka uporna rasistička retorika u javnom diskursu protiv stranih radnika pojačala se nakon pojave nekoliko slučajeva u gusto naseljenom oblastima stranih radnika od kojih je većina azijskog porekla.

Islamofobi su takođe našli način da pandemijom podupru svoje politike i retoriku u javnosti. U Mjanmaru, ultranacionalistički lideri su koristili pandemiju da opravdaju pretnje i govor mržnje protiv muslimana. Iako su od izbora 2015. kada je hinduistička nacionalistička partija Bharatiya Janata Party (BJP) došla na vlast, govor mržnje i islamofobija veliki problemi u ovoj državi, oni su samo eskalirali u postojećoj krizi. Slična situacija je pogodila i Šri Lanku – gde se u javnom govoru zatiču optužbe da su Muslimani odgovorni za namerno širenje pandemije, zajedno sa pozivom na bojkot biznisa koji drže pripadnici/ce muslimanske zajednice.

Ipak, nije samo da ideološki bivaju osnaženi već postojeći rasizmi, nacionalizmi i ostali fašizmi, već se rađaju i novi hibridni oblici savremenog fašizma. Na društvenim mrežama, forumima i u aktivizmu diskurs o pandemiji kao “čišćenju” čovečanstva i planete zagovara takozvani “ekofašizam”. Njegove poente baziraju se na “potrebi” za katastrofama ovih razmera zbog prenaseljenosti, prezagađenosti i eksploataciji planete. Uvrežene sa tradicionalnim fašizmom, zagovornici/e ekofašizma propagiraju ideje da su određene populacije i grupe od veće štete za Zemlju od drugih i da je pandemija neophodan vid samoregulacije poretka. Ponekad idu i do ideje da će “rasno čiste” nacije obnoviti “prirodni poredak” na planeti. Mnoge neo-naci grupe upravo zato vide pandemiju kao “neophodnost”. Nordijski pokret otpora (The Nordic Resistance Movement), antiimigrantska grupa, vidi koronavirus kao nužan – njen švedski lider Simon Lindberg, napisao je na sajtu pokreta “COVID-19 može da bude baš ono što nam treba da pokrenemo pravi nacionlni ustanak i ojačamo njegove revolucionarne političke sile.”^[2] Iako su brige oko prenaseljenosti, trošenja resursa, ekoloških katastrofa i neodrživosti postojećeg sistema neosporne i važne, u kombinaciji sa hostilnim i radikalnim stavovima o načinima i samoj ideji “rešenja”, one postaju rasadnici ideja o superiornosti određenih grupa, hijerarhiji među ljudima, pa i darvinizma u kontekstu društvenog razvoja. Čini se da nas posledice pandemije podsećaju da nismo mnogo odmakli od nacističke ideologije – retorici “krvi i zemlje” nacističke Nemačke.

Klasizam, rasizam, ksenofobija, mizoginija, antisemitizam, islamofobija pokazali su sposobnost prilagođavanja krizi i u ideološkom smislu iskoristili njene katastrofalne posledice za svoje političke poene. Umesto pesimističnog kraja i zaključka o tome da će svaka kriza ojačati ideologije mržnje, možemo da odaberemo da se nadamo optimističnijem ishodu. Pored jačanja fašizma, veliki broj ljudi (iako možda nedovoljno politički mobilisan), počeo je, sada u krizi, da uočava manjkavosti odnosno pravu prirodu poretka koji spaja ideale neo-fašizma i neoliberalnog kapitalizma. Slobodna ruka tržišta povukla je za rukav državu pred postojećom krizom ekonomskog, socijalnog i zdravstvenog sistema time porekavši svoju „samodovoljnost“. A ne možemo da ignorišemo i solidarnost kao ideološku pouku socijalizma koje iznova učimo i uvek izgleda u najgorim uslovima. Takođe, ne možemo da se ne uplašimo za krhkost demokratije, koju opet jasnije vidimo u društvenim krizama. Ipak, završiću tekst nadom da će ove optimističnije poruke empatije i mobilišući strahovi za ugrožene vrednosti u temeljima društva, uspeti da nađu svoj put do većine i jasne političke artikulacije.

Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – COVID-19: Poroci.

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Podeli sa prijateljima