Below you'll find a list of all posts that have been categorized as “Društvo”
Kako se približavamo tridesetoj sve je više pitanja na temu našeg “relationship status-a” i sve više iščuđavanja ako je on “single”. Čini se da je zaista sve veći broj milenijalsa koji ne veruje u veze, monogamiju ili brak, a svedočimo i rastu “single positivity” pristupa koji bivanje single osobom ne shvata kao očaj, čekanje ili sudbinu već često kao izbor.
Izbegavam feminističke teme zato što imam loša iskustva s osobama koje nazivaju sebe feministima ili feministkinjama, a imaju dvostruke standarde – iako misle da se zalažu za jednakost, više navijaju za devojčice nego za dečake, a one koji se nalaze na spektru između ta dva jednostavno ne priznaju. (Daleko od toga da su svi/sve takvi, samo kažem da ima slučajeva i da su diskusije s njima u najmanju ruku zamarajuće). Međutim, kad pročitaš da su određene firme u Japanu zabranile isključivo ženama da nose naočare, prvo pomisliš da je u pitanju lažna vest, a onda shvatiš da priča o jednakom navijanju za sve, pada u vodu, zato što do nje čovečanstvo očigledno nije još dobacilo.
U istraživanje koje sledi upustila sam se zbog teksta o ženi koja je umrla od retke vrste limfoma, ali akcenat u tekstu nije na bolesti, već na njenom sramu. Žena je prošla kroz razne terapije i bolne testove da bi se utvrdilo da li postoji veza između implantata u grudima i raka. Kad je veza potvrđena, njeno glavno pitanje bilo je kako da saopšti svojoj deci da je „bolest uzrokovana njenom taštinom.“
Radomirka Marković je bila jedna od onih zatočenica Koncentracionog logora na Banjici, osnovanog od strane okupacionih vlasti još jula meseca 1941. godine prevashodno u cilju obračuna sa političkim neistomišljenicima, o kojoj možda nikada ne bismo ništa saznali da se 11. septembra 1944. godine nije porodila u samom logoru. Imena većine logoraša i logorašica koji su prošli kroz jedan od najozloglašenijih logora na teritoriji nemačke okupacione zone u Srbiji ali i na prostoru cele Jugoslavije uredno su beležena od strane logorskih službenika u Banjičkoj knjizi logoraša, koju je pre deset godina objavio Istorijski arhiv Beograda.
Dok se državnici nadmeću u pripremama za novi rat, dok nacionalistička bura ponovno rasplamsava vječno tinjajuće zlo prošlosti, dok mržnja prema drugom i drugačijem guta i preostale mrvice slobode, mladi u BiH i regionu se bore, za svoja oduzeta prava i ne odustaju od svojih ukradenih zemalja. Da neodustajanje nije uvijek uzaludno, dokazuje i prestižna nagrada Vaclav Havel koju dodjeljuje Vijeće Evrope, a koja je ove godine pripala Inicijativi mladih za ljudska prava. Njen ponosni, vrijedni, hrabri i samo ponekad uplašeni ogranak u BiH, govori za Remarker.
Početna pretpostavka svakog razgovora o antisemitizmu je to da su Srbi oduvek bili prijateljski nastrojeni prema Jevrejima i da su sa njima delili zajedničku sudbinu. Dakle, antisemitizma u Srbiji zapravo nema. Problem se stoga obično traži među onima koji tvrde da ga ima. Zato smatram da bilo kakva borba protiv antisemitizma podrazumeva da se jasno prepozna da ga u Srbiji ima.
Nakon političkih promena 2001. godine u Beogradu su organizacije za ljudska prava pokušale da organizuju prvu Paradu ponosa, koja je sprečena nasilničkim napadom desničarskih i nacionalističkih grupa na učesnice i učesnike, od kojih su desetine njih teško povređene/i. Nakon nekoliko pokušaja, prva sledeća Parada Ponosa je održana uz prisustvo ogromnog broja policijskih snaga i nasilničko demoliranje centra Beograda od strane desničarskih grupa 2010. godine.
Neću da kažem da se u Srbiji želi uspostaviti režim kakav je bio režim Milana Nedića, ali, ipak, i u Srbiji, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, na fašizam se ne gleda više kao na najveće zlo savremene civilizacije. Ne treba zaboraviti ratove devedesetih, tokom kojih je upravo ta nacionalističko-četnička ideologija odigrala jaku važnu ulogu u sprovođenju velikosrpskih planova, i koju danas političke elite u Srbiji i dalje brane i opravdavaju.
Uprkos tome što spadaju među najsrećnije tinejdžere u Evropi, mladi Holanđani takođe prolaze kroz različite problematične faze, a raste i broj dece koja traže pomoć institucija specijalizovanih za zaštitu i pomoć mladima. Prema nedavno objavljenim podacima Centralnog biroa za statistiku, svaki deseti tinejdžer, odnosno njih 428.000 je prošle godine imalo kontakt sa institucijama za pomoć. U poređenju sa podacima od 2015. godine, ukupan broj je porastao za skoro 50.000.
U Srbiji deca ulaze u sistem socijalne zaštite najčešće u slučajevima kada roditelji nisu u stanju da brinu o njima (rizik od zanemarivanja, napuštanje ili ostavljanje), odnosno zbog sprečenosti roditelja da se o njima staraju. Najčešće te zahteve podnose upravo roditelji ili srodnici deteta, a tek potom nadležne službe, od čega najviše zahteva dolazi zbog prijava zdravstvenih ustanova.
Rat se vratio kući, i kao tempirana bomba bez satnog mehanizma. Možda će baš noćas negde eksplodirati. Istinski početak je u zaurlavanju stihova “Nije mala, nije mala/triput ratovala”. Koja je “tri puta” izbrojio narodni pevač za ovu je priliku nevažno, jedno su presudna poslednja državna vojevanja, agresija na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i masovni zločini nad civilima na Kosovu. Nesposobni za rad i funkcionisanje u bilo kakvoj ulozi su vlasnici posttraumatskog stresnog sindroma. Putnici u jednom smeru, ka odredištu na kojem nikoga ne opterećuju, posebno ne državni budžet.
Uvek mi je bilo čudno kako su se ljudi lako privikli na novu dimenziju svoga života – online sredinu. Ja sam toliko ostala verna svom čuđenju da mi je i dalje vrhunac komunikacije G-chat, a Facebook mračna strana ljudskih duša. Povrh toga, dugo sam već upletena u teške priče o zaštiti privatnosti i kako smo svi mi u stvari samo krajnji proizvod velikih socijalnih mreža i kompanija čije usluge plaćamo našim podacima, a za uzvrat oni nas “gađaju” reklamama i ostalim trash-om i besmislom.
Holandska deca već godinama unazad osvajaju titulu najsrećnije dece po različitim statistikama Unicefa i sličnih organizacija. Postoji formula koju je ovo društvo bar delimično pronašlo, zbog koje su im deca i tinejdžeri okarakterisani kao najsrećniji, a nivo vršnjačkog nasilja je veoma nizak.
Najstarija generacija tinejdžera u Srbiji, rođena je krajem 1999. ili tokom 2000. godine. Niko od njih ne pamti ratove i sankcije koji su obeležili mladost njihovih roditelja, građanske proteste na kojima su učestvovali, a oni rođeni u jesen 2000. obeležiće ulazak u svet odraslih kada i Srbija bude obeležavala 19 godina od pada Miloševića.
Nasilje nad ženama jedna je od tema koje periodično iskrsavaju u domaćim medijima nakon naročito surovih porodičnih ubistava. Nakon prvobitnog talasa malograđanskog pijeteta sledi seciranje privatnog života žrtava u potrazi za povodom zbog kojeg je ubica, najčešće muž ili partner, rešio da počini zločin. Sam događaj obično biva označen kao “tragedija” ili “porodična drama”, a neimenovane komšije po pravilu su neutralne kao Švajcarska i iznenađeno govore o počiniocu kao o mirnom čoveku. Oštriju reakciju izazivaju tek oni slučajevi kada se među žrtvama ili svedocima nađu deca. Nasilnici tada postaju “monstrumi”, što je zgodan način da od njih napravimo izuzetke, ekscese koji se tobože silno razlikuju od nekakvih običnih domaćina koji, eto, samo godinama mlate ženu naočigled porodice i retko kada je i ubiju.
Sedma epizoda Remarkerovog Temata govori o položaju LGBT zajednice. Kakav je društveni i pravni položaj pripadnica i pripadnika LGBT zajednice? Koji su glavni izazovi sa kojima se oni suočavaju? Kako se i koliko situacija promenila od huliganskog nasilja na ulicama Beograda prilikom prve održane Parade ponosa 2010. godine?
U brojnim srpskim dnevnim listovima u poslednjih nekoliko dana prenesena je “vest” o navodnom spremanju zavere protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića. “Vest” je potekla od autorskog teksta Ljube Karana, “Omča” za Srbiju, objavljenom u listu Pečat, 19.7. a koji su naknadno kopirale gotovo sve medijske kuće u službi vladajućeg režima, na čelu sa Večernjim Novostima. Opozicija je na tekst reagovala burno, odgovorom koji je zapravo napad i optužba da se zavera zapravo sprema protiv njenih članove a ne vladajućeg vrha.
Već nedelju dana ne prestaju reakcije na autorski tekst Elita i plebs, predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, objavljenog 10. jula u Politici. U svom tekstu predsednik se obraća svojim političkim protivnicima kritički, sa namerom da javno osudi njihov “elitizam”.
Jedne nedelje, početkom jula, posetila sam pet gradova u Srbiji, i razgovarala sa učesnicima protesta, demonstrantima, opozicijom, kako ih već ko naziva… Pitanja su se odnosila na proteste širom Srbije, poverenje u institucije, stanje u medjijima i načinu na koji se informišu, velikom broju mladih koji odlazi iz ove zemlje. Ukratko, pričali smo o životu u Srbiji 2019. godine.
Halo… šta se ne javljate, koj kurac? Nemojte me zajebavati, ima hitno da mi se javi… To je, ovaj, gore, viša kuća naredila, pa ćete, znate, da ne govorim ovako. Ej. Ovde ima ogroman problem. Ima ogromnih problema. Pa sa ljudima, ovaj, sa paketima.
Sa presudom o krivici ili bez nje, Srbija se, ne mareći za ishod i cenu, a pogotovu za elementarnu ljudskost i obzirnost, odlučila da bude nevina, pa makar i jedino sebi samoj i prekodrinskom proračunatom i opasnom satelitu. Odlučili su to njeni žitelji, dugogodišnji podržavatelji i zaokruživači Slobodana Miloševića, optuženog za genocid, koji nije dočekao presudu. U međuvremenu, Srbija je slavila podmuklu i licemernu majčicu Rusiju koja je u Savetu bezbednosti uložila veto na predlog nesporne deklaracije Velike Britanije, po principu mene ne košta ništa, a tebi mnogo znači. Ko je ovde pokvareniji retoričko je pitanje.
Pre nekoliko dana policajac V.Ž. (43) zaposlen u policijskoj stanici Mionica, uhapšen je i određen mu je pritvor od 30 dana, zbog optužbe da je “obljubio” devojčicu od 13 godina. Kako prenose Večernje Novosti, prijavila ga majka devojčice, kada je pronašla eksplicitne poruke u njenom telefonu. Policijski službenik osumnjičen je da je od marta do hapšenja, koristeći nezrelost devojčice, s njom stupio u kontakt, a potom počinio nedozvoljene polne radnje.
Kada čujemo da je jedan mladi čovjek napustio Bosnu i Hercegovinu, to više nije vijest i predstavlja samo dio jedne stravične statistike. U 2019. godini u BiH, važna vijest bi trebala biti ona u kojoj je neko ostao, uprkos zaista teškoj životnoj situaciji. Šta onda predstavlja informacija u kojoj je jedna mlada osoba, ne samo ostala, već i odlučila da se iz Sarajeva preseli u opustošenu Srebrenicu, te kako kaže, „zaroni u srž onoga što joj smeta u BiH“. To onda predstavlja malo čudo, kao što je i ljudsko čudo sama ona. Lejla Kusturica, nova menadžerica za ekonomsko osnaživanje porodica u Srebrenici, u organizaciji SOS Dječijih sela u BiH, govori za Remarker.
Da nije bilo Beogradskog kruga, ne bi bilo mogućnosti da se izvede nešto što je jedan pisac rekao: jednog dana će se videti da su najveći izdajnici bili najveći patrioti. Ne bi bilo tog traga i primernosti ili kako da kažem, smisla otpora. Ne bi bilo nekih karijera ili života koji su ljudi nastavili da nešto rade pod tim uticajem bilo da su pisali, snimali, govorili. To obeleži ljude i to vidiš posle, u dugom toku vremena. Ja sam sigurna da će postojati generacije koje će govoriti, pisati, veliko je pitanje pisanje te alternativne istorije, ali do njega će doći. Ljudi istražuju, imaš mlade istoričare, imaš ljude koji rade nešto. Da je to postojalo, a to na neki način spašava jednu sredinu, ali dalje nemaš pretenzije toga spasa. To jedna istorijska činjenica koja je važna kao i druge istorijske činjenice. Ja bih se sada setila opet jedne dosta ključne rečenice Radomira Konstantinovića, a ona glasi: ono što je jedanput u istoriji marginalno, ono postaje u jednom času centralni put.
Crnogorska Vlada je nedavno usvojila Predlog zakona o slobodi veroispovesti kojim je predviđeno da se svi verski objekti koji su bili imovina države Crne Gore pre gubitka njene nezavisnosti i pripajanja Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, a koji kasnije nisu na odgovarajući pravni način prešli u svojinu neke verske zajednice, prepoznaju kao državna imovina. Kako je Vlada Crne Gore saopštila “ako neka verska zajednica raspolaže dokazima da je na osnovu nekad ili danas važećih propisa postala vlasnik neke imovine, država će to priznati i poštovati. Tamo gde takvih dokaza nema, već je reč o imovini koju je stvarala i sticala država Crna Gora i koja predstavlja kulturnu baštinu svih njenih građana, takva imovina biće upisana kao kulturno blago, odnosno kao državna svojina Crne Gore”.
Ne vjerujem da će biti rata u Bosni i Hercegovini. Ima onih koji bi ratovali i imaju čime. Ima luđaka koji bi odmah zaposeli entitetske granice. Ali, neće se ratovati zbog prisustva međunarodne zajednice i NATO .
Remarker predstavlja prvu epizodu novog serijala “Temata” koji imaju za cilj da otvore širu društvenu debatu o ključnim pitanjima i izazovima sa kojima se suočava današnja Srbija i njeni građani. Sa našim sagovornicama i sagovornicima razgovaraćemo o odnosu Srbije prema Kosovu, Rusiji, Evropskoj uniji, NATO, ali i načinima na koje danas društvo u Srbiji reaguje na važna pitanja poput ljudskih prava, suočavanje sa nasleđem ratnih zločina, odnosa prema svojim komšijama, bivšim sunarodnicima i neprijateljima, izbeglicama i migrantima, antifašizma i revizije prošlosti…
U poslednjih nedelju dana u Srbiji su ubijene dve žene. Oba ubistva desila su se u porodičnim kućama i oba su izvršena od strane muškog partnera ubijene žene. U Novom Sadu su 24. maja pronađena tri mrtva tela, dve žene i jednog muškarca, a kako navodi MUP, sve troje B.P. (1962), N.P. (1962) i M.J. (1987) pronađeni su s povredama glave “što ukazuje na to da je reč o trostrukom ubistvu”.
Krajem 2019. godine, očekuju se rezultati PISA testiranja, najvećeg međunarodnog istraživanja obrazovanja, koje je održano u aprilu 2018. godine i na kome su učenici iz Srbije učestvovali prvi put posle 2012. godine, kada su se našli na 43. mestu u konkurenciji od 65 zemalja. Na PISA testiranju 2015. godine, učenici iz Holandije su se našli na 17. mestu, iza učenika iz Estonije, Finske, Slovenije, Velike Britanije, i Nemačke, od evropskih zemalja. Na PISA testu se rešavaju zadaci iz čitalačke, matematičke, naučne i finansijske oblasti, a test ocenjuje stepen funkcionalnosti obrazovanja, stepen primenjivosti usvojenog znanja u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju u svakodnevnom životu i na taj način omogućava uvid u efikasnost obrazovnog sistema jednog društva.
Koje su razlike između Srbije i Holandije u oblasti obrazovanja? Na koji način se razlikuje sistem ocenjivanja u školama u Srbiji i Holandiji? O ovim i nekim drugim pitanjima, Remarker predstavlja drugi tekst autorke Tanje Matić iz serijala Odrastanje.
Uprkos ogromnim budžetskim parama izdvojenim navodno za izgradnju bogomolja, predsednik Srbije nije dobio nedvosmislenu podršku Svetog arhijerejskog sabora SPC na majskom zasedanju .
