Below you'll find a list of all posts that have been categorized as “Tekst”
Na našim prostorima se malo što promijenilo posljednjih decenija, iako su možda došli neki drugi ljudi da se bave politikom. Oni su zapravo avatari, glasnici istih ideja, iste retorike, istovjetne ikonografije koja nas je bacila na koljena početkom devedesetih i gurnula, kao što je to Ante Marković zlokobno prognozirao 1990. godine, u zapećak Evrope – tj. u vječnu čekaonicu.
U svoje ime, ne nalazeći opravdanje ni za druge, ispisuje stihovano priznanje – kako to katarzično zvuči, sa onim mračnim gitarskim backgroundom – duboko humanistički dobacuje uže čitavom jednom društvu, da ga spasi i zadrži u civilizacijskom okruženju… Ispisuje stihove bolne istine, tek nekoliko reči koje milionima nisu bile potrebne; bilo je odveć teško priznati: “Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko/Ova je borba bila ispod časti/Protiv razuma.”
Nakon bezuspešno okončanih pregovora Vlade Crne Gore i Srpske Pravoslavne Crkve 21. jula o promeni zakona o veroispovesti, a uoči predstojećih izbora u Crnoj Gori, sukobi između SPC-a, srpskog establišmenta (i prosrpski orijentisanih crnogoraca/ki) i Vlade Crne Gore se zaoštravaju. Šta je osnovno političko i ideološko razilaženje, koju retoriku koriste zaraćene strane i kako sukob utiče na politička previranja u Crnoj Gori?
S ciljem unapređenja čistoće ruku, pristupite implementaciji dezinfekcije. U tom maniru, zakomplikovan je i pristup i ovoj kriznoj situaciji. Strah od širenja zaraznog virusa postao je tek jedan od strahova vanredne situacije, čijim je kreiranjem nivelisan.
Pomalo paradoksalno, udruženim delovanjem globalne pandemije koja je do sada odnela preko 815000 života i letnjeg zamora došli smo do toga da kolektivno spustimo loptu i barem nakratko se ne bavimo ničim većim od sopstvenih života, biranja najslađe lubenice i one pratovske želje da se bude beskoristan. Potrošeni samoizolacijom, strahom od virusa ili gubitka posla, umrtvljeni vrućinom, na trenutak smo dobacili do tog kopernikanskog obrta i sada ne znamo šta s njim, svesni toga da neće trajati još dugo.
Šta bi sahranjena 43 miliona evra (Hram) značila za srbijanski zdravstveni sistem u poslednje tri i po godine, posebno u vreme pandemije, ili, šta bi pretpostavljenih 200 miliona evra (stadion) značilo za obrazovanje i kulturu u Srbiji, ne želi da zna Aleksandar Vučić. Zato što brine, zvuči kao opšte mesto, jedino o opstanku kamarile koja ga podupire, a to košta. Zato je njegovo trošenje budžetskog novca za Srbiju pojavni oblik suicida iz kojeg, duboko anestezirana i zakržljala, ne želi da izađe.
Trebala je to biti rutinska likvidacija civila, jedna od mnogih koje je te 1992. godine izveo interventni vod prijedorske policije. Učinio im se pogodan put urezan kroz stijenu na obroncima Vlašića. Litica sa oštrim kamenjem i dubokim smrtonosnim ponorom prosto ih je mamila da baš tu zaustave autobuse u kojima je bilo 200 muškaraca koje su tog 21. augusta 1992. godine izdvojili iz konvoja kojim su vršili progon nesrpskog življa iz Prijedora.
U BiH se jako malo snima, a u Banja Luci gotovo nikako, s obzirom da se za kulturu i umjetnost po pravilu izdvaja najmanje novca. Koliko prostora za napredak i ostvarenje imaju mladi kulturni radnici, umjetnici poput Saše Hajdukovića, reditelja iz Banja Luke koji je, zajedno sa svojim saradnicima, iz jednog mraka filmske i televizijske produkcije, na svjetlo, pred željnu domaću publiku, uspio“izvući”dva filma i dvije TV serije. Kako? Zašto? Kome? Šta jednom Banjalučaninu znači premijera na SFF-u, na koncu? Saša Hajduković odgovara za Remarker.
Širenje uticaja Kine u Evropi je relativno novi politički i ekonomski fenomen. U zapadnoj Evropi, Kina koristi svoje poslovne odnose sa evropskim kompanijama koje se bave visokom tehnologijom, istraživanjem i razvojem kako bi izvršila transfer tehnologije i ispunila ciljeve formulisane projektom – Napravljeno u Kini 2025. Iako region ne može mnogo toga da ponudi Pekingu, kako svojom veličinom, tako i svojim tehnološkim resursima, evidentno je da je posljednjih godina Kina višestruko uvećala svoje ekonomsko i političko prisustvo na Zapadnom Balkanu.
Dok je Srbija u tranzicijskom periodu optuživala MKSJ da je anitsrpska organizaciju, postranzicijska analiza pokazuje da niti jedna od postjugoslavenskih država nije toliko utjecala na MKSJ u svoju korist kao Srbija. I, ako je suditi samo po MKSJ presudama za genocid, ova strategija Srbije se i te kako isplatila. Jer MKSJ nije utvrdio odgovornosti niti Srbije niti srpskih optuženika za genocid, ali niti bilo koji drugi zločin na području BiH. I sad, ispada da su upravo su Bošnjaci ti koji su od MKSJ najviše očekivali, koji su s MKSJ najviše surađivali, a na kraju je njihova očekivanja Tribnal najviše iznevjerio.
Drugi faktor koji ima veliki uticaj na stepen kriminala povezan je sa siromaštvom. O ovome smo govorili u trećem delu serijala. Ako su svi jednako siromašni ili jednako bogati, stepen kriminala bio bio znatno niži. Ako postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, određena grupa ljudi će se osetiti kao da je igra nepoštena i preuzeće stvar u svoje ruke da to promeni. Ne biste se začudili ako biste saznali da je ta grupa sačinjena mahom od mlađih muškaraca. To je jedan od razloga zašto je broj zatvorenika u SAD-u toliko visok. U Holandiji, svega 0,06% stanovništva je u zatvoru. U Srbiji ovaj broj iznosi 0,15%, što je skoro tri puta više. U SAD-u je 0,7% populacije u zatvoru. To je sto puta više zatvorenika nego u Holandiji. Nije slučajnost što je SAD takođe zemlja sa jednom od najviših prosečnih stopa siromaštva. Razlika između siromašnih i bogatih je ogromna.
Nedavno je u rubrici Lični stav u dnevnom listu Danas predsednik političke partije Dveri, Boško Obradović, citirao nekoliko teoretičara sasvim suprotnih političkih uverenja od njegovih ističući da je važno da svi budemo na “pravoj strani barikade” bez obzira na različite ideologije koje imamo. Zašto jedan desno orijentisan političar citira reči Srećka Horvata, Igora Štiksa ili Mladena Mrdalja i to baš reči koje upućuju ne samo na drugo lice savremene demokratije već i one koje se tiču kritike (neo)liberalizma?
Javnost povlači sa sobom eksplicitno ili implicitno zastupanje određenih stavova, a iza njih stoje vrednosti koje utiču na karakter društva određujući šta je dobro, poželjno, čemu treba stremiti i u šta verovati. Javne ličnosti utiču svojim postupcima na ogroman broj ljudi, i zato su podložnije kritici nego neko iz vašeg komšiluka. Daleko je gore ako je mizogini idiot ili šovinista, recimo, popularni glumac nego ako je reč o komšiji Slaviši – mogućnost trovanja drugih umova je veća.
Etničko čišćenje započeto 1991. i 1992, okončano je 1993, od kada u takozvanoj Republici Srpskoj Krajini nema Hrvata. Slobodan Milošević upustio se u realizaciju velikosrpskih planova smišljenih u lagumima Srpske akademije nauka i umetnosti i angažovanjem srbijanskog Resora državne bezbednosti, nesputanih besmrtnih ekstremista i bandita, iscrtao nove granice unutar Hrvatske. Bile su to srpske pobunjeničke zajednice, od milja nazvane autonomnim oblastima (Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem), koje su se 1992. ujedinile u Republiku Srpsku Krajinu. U stvaranju ovog mutanta počinjeni su temeljno i sistematično pripremljeni zločini nad hrvatskim stanovništvom.
Na današnji dan prije 25 godina, omogućen nam je povratak u Petrinju iz koje smo divljački protjerani 1991. godine i u koju se nismo mogli vratiti ranije zbog postojanja zločinačke tzv. Republike Srpske Krajine. Ovakvu sudbinu dijelile su stotine tisuća Hrvata i drugih, uključujući Srba koji se u tzv. Krajini radikala Martića, Babića i ostalih nisu mogli prepoznati. Uništenje tzv. RSK bilo je zato preduvjet izgradnje mirne, demokratske i tolerantne Republike Hrvatske. I više, uništenje tzv. Krajine bilo je preduvjet mirnog suživota na ovom području. Svi koji su pridonijeli uništenju te zločinačke i nasilne paradržavne tvorevine, zaslužuju poštovanje i zahvalnost građana Republike Hrvatske.
“Pustinju koju su stvorili mi treba sada da premostimo…”, napisao je jedan od najvažnijih bosanskohercegovačkih pjesnika, Mak Dizdar. Pustinja je tu, još uvijek, i veća je nego ikad. „Mi“, više ne koračamo kao Mak, već pužemo na rukama pustinjskim pijeskom, ali dostojanstveno gledamo naprijed i ne mislimo odustati. „Mi“ je i Gorčin Dizdar, Makov unuk i sljedbenik puta svoga djeda i poštovalac tragova naših hrabrih i ponosnih predaka. Premostava pustinju koju su stvorili, ostavlja svoje tragove i, sada, govori za Remarker.
Srbi u Hrvatskoj sada imaju nezahvalni zadatak da se izbore s dvije državne politike sjećanja. Ona hrvatska nudi im mogućnost za normalniju budućnost, ali im oduzima dobar dio prava na historijsku istinu njihovog iskustva iz 1990-ih. Ona srbijanska nudi im pregršt plakanja nad vlastitom sudbinom i vječnu viktimizaciju uz negiranje tuđih žrtava, ali im svime time u osnovi oduzima pravo na budućnost.
Kada učenik ne napreduje uprkos godinama (nekakvog) truda, to ne govori samo o kvalitetu učenika, već i o strategiji/pristupu profesora. Odnosi između Zapadnog Balkana i EU podsjećaju na priču o nezainteresovanim učenicima i nemotivisanim profesorima. Učenici obećavaju da će biti bolji, ali ništa ne čine da se to stvarno desi, a profesori i nijesu mnogo zainteresovani da se situacija popravi. Zapravo, njima u ovom trenutku odgovara da školovanje traje što duže, da ne kažem neograničeno.
Menjaju se nazivi, što ide u komadu sa vandalizmom i korupcijom skrnavljenjem toponima, ljubavi, uzdaha. Života. Za Vesića je “mazohizam” ono do čega se nije dokotrljao, što nije dosegao, što je ignorisao. Ubiti Jugoslaviju u nazivima ulica krajnji je domet tako opasnog defekta, kompleksa nesrećnika išutiranog sa štrafte (sažaljevamo), pomešanog sa bahatošću, opasnog odmetnika od civilizacije.
Naše društvo predstavlja vid takmičenja. Nije loše što neki ljudi dobijaju mnogo više od drugih, ali ukoliko određena grupa ljudi uopšte ne dobija priliku da pobedi, to je dobar put ka propasti. Od svih socijalnih nepravdi u svetu, najveću cenu plaćaju neobrazovani. Nama je potpuno normalno što ljudi koji obavljaju poslove za koje nije potrebno usavršavanje jedva preživljavaju.
U stavovima autoritarnih lidera, evropeizacija nema ništa sa političkim vrednostima i normama. Oni je razumeju isključivo kao retoriku koja ih čini ‘normalnim’ u očima Evrope i njenih građana, a koju koriste isključivo da steknu, učvrste i prošire moć.
Mediji i organizacije civilnog društva zahtevaju od Ministarstva finansija i Uprave za sprečavanje pranja novca da bez odlaganja predoče osnove sumnje zbog kojih su naložili vanredno prikupljanje informacija o organizacijama, medijima i pojedincima od strane poslovnih banaka. Član zakona na koji se pozvao direktor Uprave za sprečavanje pranja novca nalaže da se ovakva provera vrši isključivo za organizacije za koje postoje osnovi sumnje da su umešane u finansiranje terorizma. Pošto su na spisku brojne organizacije i pojedinci koji se bave istraživačkim novinarstvom, zaštitom ljudskih prava, transparentnošću, filmskom produkcijom, razvojem demokratije, vladavine prava i dobročinstva nameće se zaključak da je u pitanju politička zloupotreba institucija i opasan pokušaj daljeg urušavanja vladavine prava u Srbiji.
Bez obzira na to što smo svi u većoj ili manjoj meri toga uveliko svesni, ta vrsta izmeštanja težišta odlučivanja pravi sve dalekosežniju štetu zato što nas navikava da procesi odlučivanja u ovoj državi nisu u rukama njenih građana i da ih se u krajnjoj liniji zapravo i ne tiču. Bez da nam to eksplicitno kaže, politička klasa nam indirektno poručuje: ne samo da niste bitni vi, nisu suštinski bitne ni ove poluge vlasti koje držimo.
Vređanje, ponižavanje, pretnje Bošnjacima, teritorijalne pretenzije i prizemne, providne laži obeležavaju odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini. Zvanični Beograd remeti krhotine balkanskog primirja – Srbija nije respektabilni partner, nego sused koji će uvek učiniti jedino što može, da smeta okruženju i isijava gubitničke frustracije koje ne treba potcenjivati.
Kao neko ko većinu svog života živi sa specifičnim muzičkim ukusom koji ima sopstveni identitet, podeljenu ličnost unutar koje se bore sa jedne strane industrijski rok, alternativni rok, gotik rok, kraut-rok i progresivni metal sa domaćim trepom i turbo folkom sa druge, rad Zicer Inc. kolektiva je za mene pomirenje dva sveta, kojem se vraćam nakon svakog svog muzičkog izleta u nepoznato. Za razliku od opštepoznatih površnih tekstova (o ribama, zlatnim kajlama, brzim kolima i markiranoj odeći), često pisanih samo da popune jedan te isti bit, momci okupljeni u Zicer Inc. kolektivu obrću tu premisu naopačke i svoje pesme obogaćuju tekstovima sa dubljim značenjem i stvaraju svet za sebe.
Sarajevski ratni teatar ovu tzv. korona sezonu je okončao dugoočekivanom predstavom “Nije to to”, reditelja Tomija Janežiča i dramatičarke Simone Semenič, koja je nastala u koprodukcikciji Sarajevskog ratog teatra, Kraljevskog pozorišta Zetski Dom sa Cetinja, Beogradskog dramskog pozorišta i Festivala MESS. Jedan od centralnih aktera u ovoj jedinstvenoj predstavi je mladi student dramaturgije na ASU u Sarajevu, Benjamin Konjicija. O ovome iskustvu, saradnji sa Tomijem, ali i teatru, Faustu, mladima, pandemiji, autorskoj „predstavi na livadi u Fojnici“, sebi, Konjicija govori za Remarker.
Prošlog je mjeseca pod sumnjom na visoku korupciju i zloupotrebu položaja uhapšen načelnik bosanskohercegovačke opštine Velika Kladuša Fikret Abdić, zajedno sa još nekoliko saradnika. Tužilaštvo Unsko-sanskog kantona na krajnjem sjeverozapadu Bosne i Hercegovine je saopštilo kako su Abdić i njegovi saradnici osumnjičeni za malverzacije pri javnim nabavkama, protivzakonito zapošljavanje, unapređivanje i nagrađivanje opštinskih službenika, zloupotrebu budžetskih sredstava, malverzacije sa građevinskim zemljištem i dodjelom dozvola za gradnju.
Video sa Flojdovim ubistvom je imao efekat šok terapije. I prije se znalo i govorilo o brutalnosti policije, ali ovoga puta to je bilo očito i lako dokazivo. Bez obzira na prisutan rasizam u američkom društvu ogromna većina Amerikanaca podržava multikulturalni karakter njihove zajednice i smatra da je “sredina” najbolja politička opcija. Bez obzira da li su za Bajdena ili ne, oni misle da je Tramp otišao predaleko forsirajući glasače da se opredjeljuju na osnovu rasnog kriterijuma. Pitanje međurasnih odnosa dobija drugačije tumačenje i udaljava se od onog na šta su mogli republikanci da računaju npr. prošle godine. U ovom trenutku raste osjećaj da se nešto mora izmijeniti i da je sa Trampom to nemoguće.
Nacionalistička, delegitimisana, nepouzdana opozicija u Srbiji može da funkcioniše kao demokratska, baš kao i vlast Aleksandra Vučića, jedino pod apsolutnim nadzorom staratelja, eksperta kojima nisu nepoznati najprizemniji ulično-kancelarijski marifetluci.
Hoće li Evropska unija efikasno – ucenom, usloviti svoju pomoć pristajanjem molilaca da promene odnos prema zločinima Srba, uključujući i genocid u Srebrenici, pitanje je koje se zasad ne postavlja. Iako se Izveštaj EK odnosi uglavnom na propuste i jasnu nameru vlasti (zataškavanje), opozicionari, pak, koji pišu u Brisel, svojim su javnim istupima učestvovali u stvaranju klime afirmisanja zlikovaca i nakaznog prekrajanja novije istorije.
Ukoliko vaše ponašanje može biti mapirano uz pomoć prikupljanja vaših odluka, neko bi mogao da otkrije vaš kod po kome ste programirani. Sa tim kodom možete biti u potpunosti eksploatisani. Što više verujete da imate kontrolu nad stvarima, bićete sve ranjiviji i sve osetljiviji na njen uticaj.
