Below you'll find a list of all posts that have been categorized as “Politika”
Godinama unazad beleže se slučajevi nasilja, zlostavljanja i svakovrsne diskriminacije. Danas se već vide konture države koja će dugi niz godina počivati na strahu, neobuzdanim vidovima rasizma, ksenofobije, nasilja radi nasilja, na iživljavanju i podsmehu usmerenog ka ubijenim, korumpiranim institucijama.
Ne može da funkcioniše ništa o čemu odlučuju zapenušani nacionalisti. Možda, eventualno, mogu nove ratne operacije, kakve priželjkuje Milorad Dodik. Ali se, ko u to veruje, bosanski Srbi za njih ne spremaju, kao ni Srbija koja se, istina preventivno, naoružava. Iz čega sledi podsećanje na mudrost po kojoj je najbolja odbrana napad, što je Srbija dokazala debaklom svojih velikodržavnih hegemonističkih projekata, pripremanim u atmosferi koja je gotovo identična sadašnjoj.
Nezavisna komisija je utvrdila da je treća osoba ubila vojnike. I iz Vašingtona i odavde, stigao je izveštaj da je ubica treća osoba. To mnogo boli i sada vam kažem, teško je, teško je živeti sa time. Svaka majka koja je imala dete to može da razume, ali ona koja to nije doživela, ne zna kako je… “, svedočila je Rosa Jakovljević.
Napori da se normalizuju narativi da je Zapadni Balkan previše za EU ili obrnuto mogu se efikasno rešiti samo preispitivanjem naše kritike prema EU. U isto vreme, EU bi trebalo da bude proaktivnija i da zadrži svoje obaveze prema ljudima Zapadnog Balkana. Ovo je od suštinske važnosti za budućnost Zapadnog Balkana u EU i budućnost EU na Zapadnom Balkanu.
Posljednje istraživanje Centra za demokratiju i ljudska prava u Crnoj Gori (CEDEM) je potvrdilo da većina građana, njih 61%, želi nezavisnu Crnu Goru integrisanu u evro-atlantske strukture. Da li će moderna muzika ili “vizantijska simfonija” biti na repertoaru u narednom period zavisi od toga hoće li transformacija crnogorskog političkog sistema biti demokratska ili teokratska. Za razliku od “žuči i meda”o kojima govori Njegoš, ove dvije stvari smiješano ne mogu se piti.
Konačno, da li je važno to u kojoj prilici za kakvu upotrebu, spoljnopolitičku ili unutrašnju, Vučić podržava Dodika. Svejedno je, kazaće nam preživeli iz Srebrenice, majke žrtava, logoraši iz Keraterma, Sarajke i Sarajlije koji pamte opsadu. Latinka Perović podseća na to da je Radovan Karadžić “osuđen na doživotnu robiju za iste ideje i praksu koje danas zagovara Milorad Dodik, jer to je ta ideja u krajnjoj konsekvenci srpske republike kao posebne srpske države i njenog ujedinjenja sa Srbijom”.
Ako se tome dodaju još pravila uspostavljena inicijativama poput „Berlinskog procesa“, „mini-Šengena“ i stotina bilateralnih sporazuma, postaće suviše složeno da bi se tržište moglo nositi sa tim. Ova sve veća usloženost simptom je opsesije u regionu institucionalnim izomorfizmom koji površno imitira EU. U odsustvu realne procene tržišnih potreba i kapaciteta za reforme, ova opsesija pojačava percepciju građana u regionu da „radimo više“ umesto „radimo bolje“ i savršeno hrani samoispunjujuće proročanstvo da ulazak u EU izgleda kao put bez kraja. A to ima ozbiljne političke implikacije.
U petom podkastu Foruma Evropa govorimo o LGBTIQ+ aktivizmu i životu zajednice u Srbiji, s idejom da sumiramo utiske i iskustva s kojima se poslednjih meseci, ali i inače, ona suočava na lokalnom nivou. Šta otkazivanje ovogodišnje Prajd šetnje znači za zajednicu? Ima li prostora za novo pozicioniranje aktivista i organizacija u Srbiji posle pandemije? Da li je budućnost aktivizma digitalna? Šta će promeniti zakoni koji prepoznaju LGBTIQ+ osobe? Kako će izgledati Prajd u budućnosti?
Retko se dešava da u realnom vremenu gledamo državnu instituciju kako se pravda i mic po mic priznaje greške, nagoveštavajući nam koliko bi sve one bile podložnije javnoj kontroli kada državni vrh ne bi revnosno delio indulgencije zaslužnim lakejima.
Da li će se dokazati uloga Srbije u osmišljavanju i pokretanju rata: “Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je u uvodnoj reči na početku drugog suđenja tužilac Daglas Stringer. Da li će se presuditi presuđeno direktna veza srbijanskog političkog vrha sa potpaljivanjem rata i agresijom na Hrvatsku i Bosnu – nešto godinama jasno svakom žitelju Srbije i svim žrtvama u susedstvu, ostaje da se vidi.
O čuvenim pregovorima Srbije i Kosova od prije desetak dana u Vašingtonu pisano je dosta. Pisano je dosta i o, najvjerovatnije, kratko-živućem sporazumu dvije strane. Najviše je ipak ko-mentarisan nesvakidašnji, za mnoge po Srbiju ponižavajući, susret između predsjednika Tram-pa i predsjednika Vučića.
Četvrtom javnom debatom Foruma Evropa Hartefakt fond otvara drugi po redu Beogradski Prajd pozorišni festival. U prvom od dva razgovora koji čine debatni program festivala, sagovornici govore o posledicama Covid-19 pandemije na LGBTIQ+ populaciju u evropskom kontekstu, izazovima i problemima s kojima se zajednice na lokalu u različitim delovima Evrope susreću, kao i novim aktivističkim praksama, modelima saradnje i umrežavanju. Kako neodržavanje većine Prajdova u Evropi ove godine utiče na slobodu i vidljivost zajednice?
Bio sam zapanjen, zatečen i neprijatno iznenađen, ‘kvalitetom i kvantitetom’ izljeva velikosrpskog nacionalizma, brojnošću ljudi koji su spremni da stanu iza takve političke opcije. Čak su i kolege sa kojima sam bio, a iz Crne Gore su, bile začuđene tom brojnošću, nisu tako nešto očekivale. Da postoji toliko građana Crne Gore koji baštine viziju utapanja Crne Gore u viziju velike Srbije. Najgori četnici nisu u Bosni i Hercegovini – uverio sam se u Crnoj Gori.
Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Čim se malo odmaknemo o isprazne formulacije iz naslova dokumenta i pokušamo da svojim rečima objasnimo šta je tačno potpisano u Vašingtonu, ko je potpisao s kime i šta je zaista sadržaj, vrlo brzo nam postaje jasno do koje mere je čitav događaj bio bizaran. Kao što je već postalo karakteristično za Trampovu administraciju, niko se nije zamarao protokolima, ustavnim ovlašćenjima i sličnim tričarijama rezervisanim za ozbiljne države.
Bilo bi dobro da je ovo tek prolazna hipnoza ili kolektivna terapija pod nadzorom stručnjaka, priča od koje, ako nema koristi, nema ni štete. Ali, mozak srpskog nacionaliste neizlečivo je opsednut idejom velike države, opasan je za svog vlasnika i ljude oko njega, redovno ispostavlja tragične račune. Zar i nakon rezultata crnogorskih izbora još ima optimista koji pitaju ko će ovde da ratuje i čime.
Na našim prostorima se malo što promijenilo posljednjih decenija, iako su možda došli neki drugi ljudi da se bave politikom. Oni su zapravo avatari, glasnici istih ideja, iste retorike, istovjetne ikonografije koja nas je bacila na koljena početkom devedesetih i gurnula, kao što je to Ante Marković zlokobno prognozirao 1990. godine, u zapećak Evrope – tj. u vječnu čekaonicu.
U svoje ime, ne nalazeći opravdanje ni za druge, ispisuje stihovano priznanje – kako to katarzično zvuči, sa onim mračnim gitarskim backgroundom – duboko humanistički dobacuje uže čitavom jednom društvu, da ga spasi i zadrži u civilizacijskom okruženju… Ispisuje stihove bolne istine, tek nekoliko reči koje milionima nisu bile potrebne; bilo je odveć teško priznati: “Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko/Ova je borba bila ispod časti/Protiv razuma.”
Nakon bezuspešno okončanih pregovora Vlade Crne Gore i Srpske Pravoslavne Crkve 21. jula o promeni zakona o veroispovesti, a uoči predstojećih izbora u Crnoj Gori, sukobi između SPC-a, srpskog establišmenta (i prosrpski orijentisanih crnogoraca/ki) i Vlade Crne Gore se zaoštravaju. Šta je osnovno političko i ideološko razilaženje, koju retoriku koriste zaraćene strane i kako sukob utiče na politička previranja u Crnoj Gori?
S ciljem unapređenja čistoće ruku, pristupite implementaciji dezinfekcije. U tom maniru, zakomplikovan je i pristup i ovoj kriznoj situaciji. Strah od širenja zaraznog virusa postao je tek jedan od strahova vanredne situacije, čijim je kreiranjem nivelisan.
Pomalo paradoksalno, udruženim delovanjem globalne pandemije koja je do sada odnela preko 815000 života i letnjeg zamora došli smo do toga da kolektivno spustimo loptu i barem nakratko se ne bavimo ničim većim od sopstvenih života, biranja najslađe lubenice i one pratovske želje da se bude beskoristan. Potrošeni samoizolacijom, strahom od virusa ili gubitka posla, umrtvljeni vrućinom, na trenutak smo dobacili do tog kopernikanskog obrta i sada ne znamo šta s njim, svesni toga da neće trajati još dugo.
Šta bi sahranjena 43 miliona evra (Hram) značila za srbijanski zdravstveni sistem u poslednje tri i po godine, posebno u vreme pandemije, ili, šta bi pretpostavljenih 200 miliona evra (stadion) značilo za obrazovanje i kulturu u Srbiji, ne želi da zna Aleksandar Vučić. Zato što brine, zvuči kao opšte mesto, jedino o opstanku kamarile koja ga podupire, a to košta. Zato je njegovo trošenje budžetskog novca za Srbiju pojavni oblik suicida iz kojeg, duboko anestezirana i zakržljala, ne želi da izađe.
Širenje uticaja Kine u Evropi je relativno novi politički i ekonomski fenomen. U zapadnoj Evropi, Kina koristi svoje poslovne odnose sa evropskim kompanijama koje se bave visokom tehnologijom, istraživanjem i razvojem kako bi izvršila transfer tehnologije i ispunila ciljeve formulisane projektom – Napravljeno u Kini 2025. Iako region ne može mnogo toga da ponudi Pekingu, kako svojom veličinom, tako i svojim tehnološkim resursima, evidentno je da je posljednjih godina Kina višestruko uvećala svoje ekonomsko i političko prisustvo na Zapadnom Balkanu.
Dok je Srbija u tranzicijskom periodu optuživala MKSJ da je anitsrpska organizaciju, postranzicijska analiza pokazuje da niti jedna od postjugoslavenskih država nije toliko utjecala na MKSJ u svoju korist kao Srbija. I, ako je suditi samo po MKSJ presudama za genocid, ova strategija Srbije se i te kako isplatila. Jer MKSJ nije utvrdio odgovornosti niti Srbije niti srpskih optuženika za genocid, ali niti bilo koji drugi zločin na području BiH. I sad, ispada da su upravo su Bošnjaci ti koji su od MKSJ najviše očekivali, koji su s MKSJ najviše surađivali, a na kraju je njihova očekivanja Tribnal najviše iznevjerio.
Drugi faktor koji ima veliki uticaj na stepen kriminala povezan je sa siromaštvom. O ovome smo govorili u trećem delu serijala. Ako su svi jednako siromašni ili jednako bogati, stepen kriminala bio bio znatno niži. Ako postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, određena grupa ljudi će se osetiti kao da je igra nepoštena i preuzeće stvar u svoje ruke da to promeni. Ne biste se začudili ako biste saznali da je ta grupa sačinjena mahom od mlađih muškaraca. To je jedan od razloga zašto je broj zatvorenika u SAD-u toliko visok. U Holandiji, svega 0,06% stanovništva je u zatvoru. U Srbiji ovaj broj iznosi 0,15%, što je skoro tri puta više. U SAD-u je 0,7% populacije u zatvoru. To je sto puta više zatvorenika nego u Holandiji. Nije slučajnost što je SAD takođe zemlja sa jednom od najviših prosečnih stopa siromaštva. Razlika između siromašnih i bogatih je ogromna.
Nedavno je u rubrici Lični stav u dnevnom listu Danas predsednik političke partije Dveri, Boško Obradović, citirao nekoliko teoretičara sasvim suprotnih političkih uverenja od njegovih ističući da je važno da svi budemo na “pravoj strani barikade” bez obzira na različite ideologije koje imamo. Zašto jedan desno orijentisan političar citira reči Srećka Horvata, Igora Štiksa ili Mladena Mrdalja i to baš reči koje upućuju ne samo na drugo lice savremene demokratije već i one koje se tiču kritike (neo)liberalizma?
Javnost povlači sa sobom eksplicitno ili implicitno zastupanje određenih stavova, a iza njih stoje vrednosti koje utiču na karakter društva određujući šta je dobro, poželjno, čemu treba stremiti i u šta verovati. Javne ličnosti utiču svojim postupcima na ogroman broj ljudi, i zato su podložnije kritici nego neko iz vašeg komšiluka. Daleko je gore ako je mizogini idiot ili šovinista, recimo, popularni glumac nego ako je reč o komšiji Slaviši – mogućnost trovanja drugih umova je veća.
Etničko čišćenje započeto 1991. i 1992, okončano je 1993, od kada u takozvanoj Republici Srpskoj Krajini nema Hrvata. Slobodan Milošević upustio se u realizaciju velikosrpskih planova smišljenih u lagumima Srpske akademije nauka i umetnosti i angažovanjem srbijanskog Resora državne bezbednosti, nesputanih besmrtnih ekstremista i bandita, iscrtao nove granice unutar Hrvatske. Bile su to srpske pobunjeničke zajednice, od milja nazvane autonomnim oblastima (Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem), koje su se 1992. ujedinile u Republiku Srpsku Krajinu. U stvaranju ovog mutanta počinjeni su temeljno i sistematično pripremljeni zločini nad hrvatskim stanovništvom.
Na današnji dan prije 25 godina, omogućen nam je povratak u Petrinju iz koje smo divljački protjerani 1991. godine i u koju se nismo mogli vratiti ranije zbog postojanja zločinačke tzv. Republike Srpske Krajine. Ovakvu sudbinu dijelile su stotine tisuća Hrvata i drugih, uključujući Srba koji se u tzv. Krajini radikala Martića, Babića i ostalih nisu mogli prepoznati. Uništenje tzv. RSK bilo je zato preduvjet izgradnje mirne, demokratske i tolerantne Republike Hrvatske. I više, uništenje tzv. Krajine bilo je preduvjet mirnog suživota na ovom području. Svi koji su pridonijeli uništenju te zločinačke i nasilne paradržavne tvorevine, zaslužuju poštovanje i zahvalnost građana Republike Hrvatske.
Srbi u Hrvatskoj sada imaju nezahvalni zadatak da se izbore s dvije državne politike sjećanja. Ona hrvatska nudi im mogućnost za normalniju budućnost, ali im oduzima dobar dio prava na historijsku istinu njihovog iskustva iz 1990-ih. Ona srbijanska nudi im pregršt plakanja nad vlastitom sudbinom i vječnu viktimizaciju uz negiranje tuđih žrtava, ali im svime time u osnovi oduzima pravo na budućnost.
